Пише: Митра Рељић
Иако ни по чему није одударао од вршњака са Новог Београда, његови саиграчи у фудбалу, знајући да живи у Америци и да је тренутно у посети баки, у жару игре називали су га Американцем. Кад му је досадило, дечак је одбрусио:
– Нисам ја Американац него Србин!
– Е, Србин? – није им баш звучало убедљиво, па хотећи да провере његово Српство, изазивачки ће:
– А јеси ли био на Косову?
– Јуче сам се вратио с Косова – мирно је одговорио једанаестогодишњак.
Колико год да смо сведоци идентитетског суноврата, питање најмлађих Новобеограђана подстиче наду, казује да се нисмо сасвим предали самозабораву; у њиховој спознаји Косово је још увек примарно мерило и детерминанта Српства. На томе треба захвалити њиховим породицама.
А кад је реч о „Американцу“, његовој сестри, браћи и родитељима, Косово и Метохија је најтоплије њихово молитвено гнездо, место где се сабира снага која, све до следећег доласка, крепи живот тамо далеко. И нису то уобичајена једнодневна или дводневна поклоничка путовања. На Косову и Метохији се живи у пуном смислу те речи – у манастирима се учи, помаже, учествује у литургијској свечаности. Успут, својом бригом и хришћанском љубављу обаспе свако овдашње чељаде, младо и старо. И добри Александар је живео у Америци, а данас је са својом децом у Бањској, на Косову. „Раније и нисам био верник“ – каже у разговору док ме вози натраг у Косовску Митровицу. Изгледа да понекад није лоше отићи, у туђини се самопрепознати и тек тада се истински вратити. Вратити се себи. Ове две породице, а биће да их има још, развеју све предрасуде о српским „Американцима“ свиклим на удобан живот, јер нам неретко покажу да су и физички издржљивији од нас.
Слава је Светог Данила Другог, аутора Житија краљева и архиепископа српских, оснивача „Пећке школе“. Архиепископа који је своје седиште додатно украсио Црквом Богородице Одигитрије у којој до данас, Чује се свето срце Данилово, / у шареној каменој колевци. / Прелива се светлост пурпурне љуљашке, / у плаву боју проверене вечности (Ж. Ракочевић), Црквом Светог Николе, па припратом неслућене лепоте… Можемо ли данас и замислити како, уз свеколики труд у Пећи, Данило сваки час хита у оближње Дечане, јер онде, „у окриљу горостасне шуме питомог кестена и планинског борја“, како пише Ристо Ковијанић, заједно са Витом Которанином подиже храм над храмовима, чудесну Цркву Христа Спаса Сведржитеља?
У Данилово раздање кренуло се пут Бањске. Ту је, стигавши из Хиландара на позив краља Милутина, Светац и започео своју косовску мисију. Под његовим руководством и трудом најбољих мајстора, понајпре византијских и которских, зидана је Црква Светог првомученика и архиђакона Стефана о чијој раскоши и лепоти се приповедало из поколења у поколење. Нажалост, њен сјај није дуго потрајао. Светињу рушили, џамијали, у војничко утврђење турски и аустријски безбожници претварали. Захваљујући вери и памћењу, она се изнова ваздизала. „Једва чекам недељу или празник да дођем и овде се окрепим“ – приповедала нам је у лето 2001. мештанка Зора, кључарица поносне краљеве задужбине. Баш тада, надомак храма беше прожуборила вода, ту где нико не памти да је била. Мора да је некад извирала – мислила сам. Сакрила се онда кад је азијатске морне коњанике требало да напоји и насилницима за абдест да послужи. Сад се повратила да најави нови живот. И Зори да олакша. „Раније сам за чишћење светиње воду носила у канти чак од куће. Сад, хвала Богу, не морам.“ – каже. Тада смо још увек, детиње радознало, одгонетали тајне свега што је, трудом професора Коваљова („И ово је Рус пронашао“ – говорила је Зора показујући нам широку стаклену боцу с тајанственом течношћу) угледало светлост дана. Ceterach persica? – чудио се професор Кривошеј, стручњак за крупно биље, запазивши у Урошевом зиду врсту папрати чије је једино станиште у далматинском појасу далеко од Косова и Метохије. И није налазио друго објашњење до да је камен за зидање светиње допреман и из Далмације. Из заосталих спора папрати, ево, после толико векова, никла и биљка. Пресовали смо је и ближњима делили као дар.
Данас, 2. јануара, онде један намучени игуман Данило, који достојанствено носи име славних предака Данила Пећког, првог Бањског игумана, и Данила Бањског – једног од утемељитеља Косовског завета, уз Свечеву славу обележава и свој имендан. Пострижен је баш овде 2004. године, када је и започео пуни живот манастира. С осмехом и раширених руку дочекује све госте, посебно дечицу пристиглу с разних страна. Свету литургију предводи владика Теодосије, а за певницом тринаестогодишњи „Американци“, њих троје – сестра и два брата које је њихова лепа и смерна мајка одједном донела на свет. На упитну задивљеност детињим а надасве озбиљним литургијским појањем, њихов отац скромно одговара да су самоуки те да певају и у нашим црквама у Америци.
Након празничног, с љубављу припремљеног обеда, отац Данило је са свима прозборио указујући нам поштовање и љубав истинског пастира. Са децом посебно, и с разлогом. Ехо литургијског појања из њихових чистих срца одзвања и сад.
