Piše: Milan Stanković
Godine 1605. objavljen je prvi deo „Don Kihota”, romana koji se danas s pravom smatra jednim od temeljnih tekstova evropske i svetske književnosti. Četiri veka i dve decenije kasnije, ovaj jubilej pruža priliku da se ponovo promisli jedna činjenica koja se često navodi usput, ali retko promišlja do kraja: Migel de Servantes (1547–1616) začeo je svoj roman u zatvoru. Zatočeništvo u ovom slučaju nema veze sa političkom pobunom niti ideološkim prestupom, već sa optužbama za finansijske nepravilnosti tokom službe – Servantes je bio poreznik, a reč je o administrativnim greškama, sumnjama u prisvajanje novca i dugovima koje nije mogao da pokrije.
Upravo ta okolnost – trivijalna u birokratskom smislu, ali egzistencijalno presudna – otvara prostor za razumevanje zatvora kao formativne književne institucije. „Don Kihot” nastaje iz iskustva ograničenja, pravne nesigurnosti i ironijskog odmaka prema svetu normi. Roman koji je na prvi pogled parodija viteških romana jedno od vodećih mesta u evropskom i svetskom književnom kanonu, pored ostalog, zaslužio je i zbog niza inovacija (smatra se prvim modernim romanom). S druge strane, ima značajno mesto i zbog svojih pionirskih metafikcijskih postupaka: pripovedač stalno problematizuje poreklo teksta, autorstvo, istinu i fikciju, čime se uspostavlja moderna svest o književnosti kao konstruktu. Zatvor se, reklo bi se, tako pokazuje i kao mesto gde se rađa nova književna samosvest.
Od tog trenutka unazad, ali i unapred, istorija književnosti može se ponekad čitati kao istorija sukoba između reči i poretka.
Antički temelj: kazna, polis i govor
Već u antičkoj Grčkoj slobodna misao doći će u konflikt sa institucionalnom moći. Sokrat (469–399. p. n. e.) biva osuđen na smrt zbog optužbi da kvari omladinu i ne poštuje bogove polisa. Presuda uspostavlja paradigmu: zajednica sankcioniše govor koji destabilizuje njene temeljne postavke. Sokratova smrt postaje osnivački mit zapadne filozofije i etike mišljenja.
U istom kulturnom prostoru deluju Aristofan (oko 446 – 386. p. n. e.) i Euripid (oko 480 – 406. p. n. e.), pesnici i dramatičari koji stoje na suprotnim krajevima političkog spektra. Aristofan, izrazito konzervativan, protivnik atinske demokratije i njenih vođa, koristi komediju kao sredstvo brutalne satire. Euripid, s druge strane, preispituje mit, autoritet, odnos prema bogovima i ratnički etos, nekad iz perspektive marginalizovanih figura. Obojica trpe javne napade, optužbe i institucionalne pritiske, što pokazuje da represija pogađa i tradicionaliste i kritičare ukoliko njihova umetnost uzdrma dominantne narative.
Veliki rimski pesnik Publije Ovidije Nazon (43. p. n. e. – 17/18. n. e.) svedoči o drugom obliku kazne: progonstvu. „Udaljavanje” pesnika na daleke obale Crnog mora, pretpostavka je, povezano je sa parodijsko-didaktičnim epom „Ars amatoria” („Ljubavna veština”), ali i sa dvorskim kontekstom Avgustovog režima. Ovidijeva sudbina pokazuje kako blizina kulturnoj i društvenoj eliti ne pruža uvek zaštitu, već pojačava odgovornost umetnika u trenutku moralne i političke konsolidacije države.
Od srednjeg veka do prosvetiteljstva: prestup, telo i jezik
Srednji vek i začeci moderne literature donose figuru pesnika-prestupnika. Fransoa Vijon (1431 – posle 1463), lutalica, kriminalac i genijalni liričar, spaja iskustvo tamnice sa poezijom smrti, siromaštva i prolaznosti. Stihovi nisu autobiografski ukras, već su egzistencijalni dokument. Dobar deo života proveo je u zatvoru, danas se smatra velikim pesnikom.
Francuski pisac Fransoa Rable (1494–1553) svakako je jedna od najzanimljivijih figura renesanse. Bio je čovek crkve koji je neretko kritikovao ovu instituciju, pa i tradicionalni moral. Najpoznatije delo je fantastično-satirični roman „Gargantua i Pantagruel”, pisao ga je do kraja života, a prvi i drugi deo zabranila je francuska inkvizicija. Rable je u nekoliko navrata tokom života morao da beži iz Francuske jer ga je inkvizicija proganjala, a knjige su spaljivane na trgovima. Zabranama su se kasnije pridružili i nosioci političke moći. Njegov savremenik Pjer Bulanže rekao je posle Rableove smrti: „Pošto je bio vrlo mudar, ismevao je čovečanstvo, ljudske nepromišljene hirove i uzaludne nade.”
Veliki renesansni pisci, poput Džefrija Čosera i Đovanija Bokača, sa svojim „Kanterberijskim pričama” i „Dekameronom”, nisu bili u zatvoru, ali je bilo neprijatnosti jer tonovi u ovim delima nisu prijali svačijim ušima.
U 18. veku kontroverzni Donasjen Alfons Fransoa, poznatiji kao Markiz de Sad (1740–1814), radikalizuje odnos književnosti i kazne. Njegovo dugotrajno zatočeništvo, što u zatvoru, što u sanatorijumu, izazvano privatnim skandalima i strahom vlasti od subverzivne misli, dovodi do radikalnog raskida sa moralnim normama. De Sad pomera tematske granice – seksualnosti, nasilja, moći – ali i granice jezika i psihološke analize. Zatvor postaje neka vrste književne laboratorije. Mišljenja o ovom piscu i danas su podeljena – od perverznjaka bez značajnije književne vrednosti, do radikalnog prosvetiteljskog mislioca koji je literaturu pretvorio u laboratoriju apsolutne slobode, gde se do krajnjih konsekvenci ispituju moć, nasilje, seksualnost, ateizam i razaranje moralnih i društvenih iluzija. Oni koji ga smatraju značajnim aforistički bi rekli: „De Sad je pisac koji je rekao ono što je modernitet mislio, ali se nije usuđivao da izgovori.”
Sud, moral, realizam i moderna književnost
Devetnaesti vek donosi novu vrstu represije: sudski proces kao javni spektakl. Gistav Flober (1821–1880), gonjen zbog „Gospođe Bovari”, dobio je spor i nije bio osuđen, a Šarl Bodler (1821–1867), novčano kažnjen zbog „Cveća zla”, oblikuju modernu književnost upravo u sukobu sa moralnim normama. Procesi protiv njih, paradoksalno, učvršćuju autonomiju književnosti i umetničke slobode. Ipak, šest pesama iz originalnog izdanja Bodlerove zbirke nije se moglo legalno objavljivati u Francuskoj gotovo sto godina – tek su 1949. sudskim putem uklonjene zabrane na njihovu publikaciju.
U sukobu sa zakonom bila su još dva velika francuska pisca: Viktor Igo (1802–1885) i Emil Zola (1840–1902). Igo je bio protivnik Napoleona Trećeg, a nakon državnog udara 1851. bio je progonjen i proteran u egzil, u kome je proveo 19 godina.
Emil Zola je povodom Drajfusove afere objavio jedan članak u kojem je optužio vojsku za antisemitizam i kršenje zakona prilikom suđenja Alfredu Drajfusu. Posle toga protiv njega je pokrenut sudski postupak za klevetu. Da bi izbegao zatvor, Zola je pobegao u London na neko vreme, ali se kasnije vratio u Francusku.
Nekako u to vreme, sa druge strane Kanala, na dve godine zatvora sa teškim radom, zbog homoseksualne afere, osuđen je pisac Oskar Vajld (1854–1900). U zatvoru piše „De Profundis” („Iz dubine”) i „Baladu o tamnici u Redingu”. Zatvor je fizički i mentalno slomio Vajlda. Nakon puštanja iz zatvora, živeo je u egzilu u Francuskoj i više se nije vratio u Englesku.
Lista progonjenih pisaca u 20. veku sadrži imena mnogih značajnih stvaralaca zato što je dvadeseti vek, pored ostalog, bio i stoleće totalitarnih eksperimenata.
Nemački nobelovac, autor „Čarobnog brega”, „Budenbrokovih”, „Doktora Faustusa” i „Ispovesti varalice Feliksa Krula” – Tomas Man (1875–1955), pritisnut nacističkom opasnošću od progona i likvidacije, odlazi u SAD. „Nemačka kultura je tamo gde sam ja”, kažu da je rekao kada je stupio na tlo Amerike. Nije se predavao i očajavao – posredstvom radio-talasa pozivao je svoje sunarodnike da se pobune protiv do tada najvećeg zla čovečanstva.
Vladimir Kolarić: Tema greha i poroka u najmlađoj srpskoj muzici
Zatvor i politička savest: ruska i srednjoevropska linija
Iskustvo kazne dobija novu dubinu u ruskoj književnosti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881), osuđen zbog učešća u krugu Petraševskog, prolazi kroz smrtnu kaznu, prekinuto streljanje i sibirsku robiju. Iz tog iskustva nastaju „Zapisi iz mrtvog doma”, a kasnije i romani koji ispituju krivicu, slobodu i odgovornost.
Duga je lista zatvaranih i progonjenih pisaca u sovjetskom periodu. Osip Mandeljštam (1891–1938) nastradaće posle ponovnog odlaska u logor, Varlam Šalamov (1907–1982) u „Pričama sa Kolime” svedoči o granicama ljudske izdržljivosti u logoraškim uslovima, Aleksandar Solženjicin (1918–2008), nobelovac, autor „Arhipelaga Gulag”, preživljava logor i pobeđuje kancer, emigrira, a potom se vraća u Rusiju. Josif Brodski (1940–1996), takođe nobelovac, prolazi kroz zatvorsko iskustvo i emigrira… Još jedan nobelovac, Boris Pasternak (1890–1960), izložen je brutalnom pritisku zbog „Doktora Živaga”. Mihail Bulgakov, autor „Majstora i Margarite” (1891–1940) živeo je pod stalnim nadzorom, a dela su mu bila cenzurisana.
Stradaju i žene. Ana Ahmatova (1889–1966) i Marina Cvetajeva (1892–1941), velike ruske pesnikinje, nisu bile u zatvoru, ali je život kojim su bile primorane da žive bio gori od zatvora. I jednoj i drugoj su muževi, takođe književnici, ubijeni iz političkih razloga. Marina Cvetajeva izvršila je samoubistvo.
Slična iskustva imaju i pisci u drugim državama istočne Evrope. Češki dramski pisac Vaclav Havel (1936–2011) bio je više puta hapšen zbog disidentske aktivnosti: u zatvoru su nastala njegova „Pisma Olgi”. I mađarski romanopisac i esejista Đerđ Konrad (1933–2019) bio je na udaru vlasti, koje su mu 1974. godine zaplenile studiju „Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti” i do kraja 1988. onemogućeno mu je da javno objavljuje u Mađarskoj. Kratko vreme proveo je i u pritvoru, a posle je bio pod nadzorom dok je bio u zemlji.
Autor „Nepodnošljive lakoće postojanja” Milan Kundera (1929–2023), češki pisac, nije bio u zatvoru, ali je primoran da promeni zemlju i ode u Francusku. Poljski pisac Česlav Miloš (1911–2004), autor „Zarobljenog uma” takođe nije bio u zatvoru, ali je doživeo represivne mere, uključujući zabranu objavljivanja, cenzuru i nadzor tajne policije. Šezdesetih godina emigrirao je u SAD.
Američko iskustvo
U Sjedinjenim Državama Henri Dejvid Toro (1817–1862), odbijanjem poreza i kratkim boravkom u zatvoru formuliše ideju građanske neposlušnosti. Džek London (1876–1916), autor „Belog očnjaka” i „Zova divljine” u zatvoru upoznaje mehanizme socijalne represije. Ken Kizi (1935–2001), tvorac „Leta iznad kukavičjeg gnezda”, razotkriva mehanizme institucionalne kontrole i represije, a i sam boravi u zatvoru zbog narkotika.
Period makartizma i „lova na veštice” u Americi pedesetih godina zagorčao je i uništio život mnogim stvaraocima. Bilo je onih koji nisu imali nikakvu krivicu, ali je nekada bilo dovoljno da se posumnja i pokaže prstom. Ili da jednostavno nisu želeli da potkažu svoje prijatelje i kolege. Jedan od takvih bio je Artur Miler (1915–2005), autor dve, za dvadeseti vek, antologijske drame: „Veštice iz Salema” i „Smrt trgovačkog putnika”. Nije bio u zatvoru, ali je dobro osetio šta znači manipulacija i masovna histerija i iz te inspiracije nastale su „Veštice iz Salema”, čija alegorijska snaga daleko prevazilazi samo ovaj period.
Srpska književnost: država i satira
Branislav Nušić (1864–1938), veliki satiričar i komediograf, biva osuđen zbog pesme „Dva raba”, u kojoj je lično prozvao kralja Milana Obrenovića zbog odsustva sa sahrane junaka, dok je prisustvovao sahrani majke dvoru bliskog oficira. Kazna možda ne potvrđuje toliko moć satire kao političkog čina koliko prirodu autoritarne vlasti.
Ivo Andrić (1892–1975) tokom Prvog svetskog rata prolazi kroz internaciju, iskustvo izolacije koje se ugrađuje u njegovu meditativnu, ali i prozu o moći, istoriji i mestu čoveka u svetu. Andrić je više puta u životu bio u ulozi svoje junakinje Aske: kada je boravio u zatvoru tokom Prvog svetskog rata, kao diplomata u predvečerje i na početku najvećeg svetskog sukoba u istoriji, kada odbija da potpiše kolaboracionistički apel u okupiranom Beogradu, u rizičnim revolucionarnim vremenima posle Drugog svetskog rata.
Dragoslav Mihailović (1930–2023) i Borislav Pekić (1930–1992) iskustvo zatvora pretvaraju u vrhunsku prozu svedočenja, refleksije i samorefleksije.
Književnost i granice slobode
Zatvor se kroz istoriju književnosti pokazuje kao tragično, razorno, bolno, patološko, ali isto tako i mesto intenzivne koncentracije smisla. U njemu se razotkrivaju granice poretka i snaga jezika. Od Sokrata do Servantesa, od Dostojevskog do savremenih svedočanstava, književnost često nastaje u sudaru slobodne misli i institucionalne sile. Taj sudar, paradoksalno, može da uništi život, ali ne i da uguši stvaralaštvo – on ga, na svoj način, oblikuje, produbljuje i čini trajnim… I opominje…
Izvor: Politika Magazin
