Piše: Janis Varufakis
Ovo je bila godina u kojoj su srušeni poslednji preostali stubovi poretka s kraja prošlog veka, što je razotkrilo prazninu u središtu onoga što smo nazivali globalnim sistemom. Za to su bila dovoljna tri udarca.
Prvi je dolazeća pobeda Rusije i poraz udruženog političkog vođstva Evrope u Ukrajini. Gotovo četiri godine, Evropska unija i NATO su igrali opasnu dvostruku igru. S jedne strane, izjavama su se obavezivali da će osigurati pobedu Ukrajine, ali nisu bili spremni da je finansiraju. S druge strane, iskoristili su rat bez kraja da učvrste novi politički i ekonomski konsenzus: to je militarizovani kejnzijanizam kao poslednji pokušaj da se zaustavi dalja deindustrijalizacija Evrope.
Na kontinentu na kom su politička ograničenja onemogućila značajnije deficitno finansiranje investicija u zelenu tranziciju ili socijalne politike, rat u Ukrajini je iskorišćen kao obrazloženje za usmeravanje javnog duga u vojno-industrijski kompleks. Prećutana je istina o tome da produžavanje ovog rata ima veoma važnu funkciju: rat je savršen motor za još jedan pokušaj oporavka posustale evropske privrede primenom doktrine vojnog kejnzijanizma.
To je pogubna kombinacija: ako se rat u Ukrajini završi mirovnim sporazumom, plan će se teško ostvariti. Istovremeno, pobeda koja bi opravdala ulaganja previše košta i geostrateški je rizična. Evropa je izabrala najgoru moguću strategiju: slaćemo im dovoljno opreme da se krvarenje u Ukrajini nastavi, ali nedovoljno da se tok rata promeni.
Pošto je Rusija na putu da ostvari pobedu (što je bio predvidljiv rezultat koji je američki predsednik Donald Tramp samo javno izneo), planovi EU su u ruševinama. Evropa nema plan B za period mira, jer njena ukupna strateška pozicija zavisi od nastavka rata. Kakav god da bude prljavi mirovni sporazum koji će Kremlj i Trampovi ljudi na kraju nametnuti Ukrajini, posledice će biti mnogo šire od prekrajanja granica. Bez obzira na to da li će Rusija i dalje predstavljati pretnju ili ne, Evropa će izgubiti pretekst za planirani bum vojne industrije, što nagoveštava povratak mera štednje.
Drugi šok je pobeda Kine u trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Državama. Američka strategija, koju je uvela prva Trampova administracija, da bi je Bajden preuzeo, bila je zamišljena kao manevar klešta: carinske barijere kojima se sprečava pristup stranim tržištima i embargo na napredne poluprovodnike i alate da bi se usporio tehnološki uspon Kine. Ta strategija je 2025. godine doživela svoj Vaterlo. Evropa je ponovo bila najveća kolateralna žrtva.
Kina je odgovorila izvođenjem dva majstorska poteza. Prvo je iskoristila dominantnu poziciju u trgovini retkim rudama i mineralima, što je izazvalo potrese u lancima snabdevanja koji nisu mnogo naudili američkim proizvođačima, ali su paralizovali evropsku i istočnoazijsku zelenu industriju. U drugom potezu, koji je Americi kao globalnom tehnološkom lideru naneo najviše štete, Kina je mobilisala „sistem cele nacije“ i stavila ga u službu jednog cilja: dostizanja tehnološke nezavisnosti. Rezultat je bilo zapanjujuće ubrzanje domaće proizvodnje čipova, pri čemu su SMIC i Huavei napravili proboje posle kojih zapadni embargo, koji predvode SAD, nije samo besmislen, nego i kontraproduktivan.
To je verovatno šok koji će imati najdugoročnije posledice. U protekloj godini se pokazalo da Sjedinjene Države ne mogu usporiti rast Kine i da su je uvedenim merama samo podstakle da osigura punu nezavisnost sopstvenog tehnološkog sektora. Evropa, koja je poslušno uvodila sankcije Kini po diktatu Bele kuće, dobila je sve najgore od oba sveta: potisnuta je sa unosnog kineskog tržišta za robe visoke vrednosti i nije dobila ništa od darežljivih subvencija i beneficija za oživljavanje domaće proizvodnje iz sada povučenog američkog Zakona za smanjenje inflacije. Birajući da nastupi kao strateški podizvođač za Sjedinjene Države, Evropska unija je samo ubrzala sopstvenu deindustrijalizaciju. To nije poraz u trgovinskom ratu; to je geopolitički šah-mat, u kom je Evropa imala ulogu žrtvovanog piona.
Treći šok je lakoća s kojom je Tramp izvojevao pobedu u carinskom ratu sa EU. Na kraju sastanka u jednom od Trampovih golf klubova u Škotskoj, u koreografiji Trampovih ljudi kojom je maksimalno naglašeno njeno poniženje, Ursula von der Lajen, predsednica Evropske komisije, pokušala je da dokument o kapitulaciji predstavi kao „važan sporazum“. Carine na evropski izvoz u Sjedinjene Države skočile su sa oko 1,2% na 15%, u nekim slučajevima i na 25% i 50%. Stare tarife Evropske unije na uvoz iz Sjedinjenih Država su ukinute. Na kraju, ali ne i najmanje važno, Komisija je obavezala Evropu da investira 600 milijardi dolara u američku industriju na američkom tlu – što je novac koji se može obezbediti jedino preusmeravanjem uglavnom nemačkih investicija u hemijske fabrike u Teksasu i fabrike automobila u Ohaju.
To je bila više nego loša nagodba, ugovor o ekstrakciji kapitala bez presedana. Tako je formalizovana tranzicija EU iz statusa industrijskog konkurenta u status vazala. Evropa treba da bude izvor kapitala i tržište prilagođeno potrebama američke robe, tehnološki zavisni mlađi partner. Da sve bude još gore, ta nova stvarnost je kodifikovana kao obaveza koju je sada prihvatilo svih 27 država članica, čime je blok izgubio svaki privid suvereniteta. Evropa se ugovorno obavezala da obezbedi deo kapitala koji je Trampu potreban da na osovini Vašington-Peking izgradi svoju viziju sveta G2.
Ova tri šoka čine sinergijsku celinu. Poraz Evrope u Ukrajini otkrio je njene strateške slepe tačke i srušio projekat militarizovanog kejnzijanizma. Trampov dogovor s kineskim predsednikom doneo je poplavu kineskog izvoza u EU. Zavrtanje ruke u Škotskoj koštalo je Evropu akumuliranog kapitala i bilo kakve nade u ravnopravan tretman.
U svetu G2, globalno selo postaje gladijatorska arena kojom zbunjeno lutaju Evropska unija i Velika Britanija. Novi, tvrđi i hladniji svetski poredak sagrađen je na grobu evropskih ambicija. Trajna lekcija protekle godine jeste to da u doba egzistencijalnih sukoba strateška zavisnost neizbežno vodi u irelevantnost.
Izvor: Peščanik
