Piše: Kris Ensti
Prevod: M. M. Milojević
Još 2010. godine, studija američke vlade izrađena po zahtevu američkog Kongresa uočila je kako dominantna kineska pozicija na tržištu materijala od retkih zemnih elemenata daje ovoj zemlji moć da utiče na svetsku ponudu i cene. Iznova oformiti američki lanac snabdevanja retkim zemljama potrajalo bi možda i do petnaest godina, pokazala je ova analiza.
Tih petnaest godina dovelo bi nas do… otprilike ovog trenutka. Ali Vašington nije ustrojio tu obnovu [lanaca snabdevanja], uprkos važnosti magneta koji se proizvode od retkih zemalja u bezbroj vojnih proizvoda i proizvoda široke potrošnje. Ishodište: u aprilu, Peking je zaista iskoristio svoju dominaciju da utiče na snabdevanje. Ova poluga uticaja pokazala se kritično važnom kada je američki predsednik Donald Tramp odustao od najtežih kaznenih carina protiv Kine koje su bile deo njegovog svetskog trgovinskog rata, i pomogle su da se Vašington prinudi na primirje koje je sada na snazi.
Ishodište verovatno ne bi iznenadilo pokojnog Harolda Ajksa, koji je bio američki ministar unutrašnjih poslova četrdesetih godina 20. veka i koji nije uspeo da nagovori Amerikance da štede gorivo znajući da će ono biti od središnje važnosti u Drugom svetskom ratu. Njegov zaključak, prema navodima Danijela Jergina u knjizi The Prize (Nagrada: epska trka za naftom, novcem i moći): „Nemoguće je navesti američki narod da vas prati u politici opreznosti kako bi se prenebregao budući preteći položaj“.
Ajks je takođe zavideo kako je Britanija, nasuprot tome, bila sposobnija da se organizuje uoči rata. Ujedinjeno Kraljevstvo se „objedinilo“ oko parlamenta, uprave i poslovnih krugova u zajedničkoj plovidbi, rekao je. Pomaknimo se žurno do 2010. godine i susrešćemo se sa još jednim američkim saveznikom koji je bio sposoban za koordinisano nastojanje da izađe na kraj sa izazovom koji su postavile retke zemlje: Japanom.
Pogled na tokijsko delovanje može da pomogne današnjim novopečenim ljubiteljima industrijske politike u Vašingtonu.
Japan je dobio nedvosmislenu i jasnu lekciju o kineskom uticaju na retke zemne elemente svega nekoliko meseci nakon što je Kancelarija za odgovornost američke vlade (US Government Accountability Office) objavila izveštaj u kojem se detaljno prikazuje pekinška dominacija.
Kina je iskoristila svoj dominantni položaj u ovom sektoru tokom napetosti oko suvereniteta nad delom Istočnog kineskog mora koje je nadzirao Japan (spor traje i sada). Iako to nije zvanično obznanila, Kina je umanjila izvoz retkih zemalja japanskim proizvođačima tokom otprilike dva meseca, sve dok Tokio nije povukao poteze kojima bi umirio Peking.
U to vreme Japan se oslanjao na Kinu za oko 90 odsto retkih zemalja koje je nabavljao za svoje potrebe. Političari u Tokiju preduzeli su žurnu akciju nakon tog obračuna u Istočnom kineskom moru.
Fajnenšel tajms: Ekstremisti predvode Netanjahuov pristup ratu sa Hamasom
„Japan je pokrenuo opsežan program koji je predvodilo Ministarstvo ekonomije, trgovine i industrije (skraćeno METI), kaže Kris Kenedi, stručnjak zadužen za ekonomsku stratešku politiku (economic statecraft) u kompaniji Blumberg Ekonomiks. Odgovor obuhvata četiri sastavna elementa: „diversifikovati izvore, reciklirati, umanjiti intenzitet potrošnje i identifikovati zamene“.
Bez domaćih rezervi retkih zemalja, Japan je bio podstaknut da zajednički radi sa prekomorskim prijateljima. Među merama koje su preduzeli bilo je pomaganje zajedničkih poslovnih poduhvata sa Australijom, jednom od zemalja najvažnijih izvora metala koji se ubrajaju među retke zemne metale. Linas Rer Irts limited (Lynas Rare Earths Ltd), sa sedištem u Pertu, dobijala je dotok svežeg kapitala svakih nekoliko godina, poslednji put 2023. godine.
(Linas koja je i dalje ključno važna kompanija za dobavljače i prerađivače izvan Kine, ove nedelje je objavila da prodaje deonice kako bi finansirala proširenje svojih kapaciteta a da bi uspela da zadovolji očekivanu povećanu tražnju zapadnih kompanija).
Tokio je odavno navikao da se usaglašava sa kompanijama iz privatnog sektora o ukupnim poslovnim strategijama. METI (ili MITI kako je ranije bio poznat) bilo je čuveno po svojoj ulozi u oblikovanju poratnog nacionalnog izvoznog buma.
Zvaničnici su pomogli koordinisanje između dobavljača i korisnika retkih zemalja a zakonodavci su sproveli zakonske reforme koje su omogućile da se ubrza uvoz i oforme strateške rezerve. Investitori i istraživači bili su usmereni prema umanjenju potrošnje i izgradnji reciklažne infrastrukture.
Japan se takođe znatno okoristio pošto raspolaže svetski prestižnim proizvođačima magneta i motora koji koriste materijale od retkih zemalja, i radili su na tome da održe na okupu ovaj tržišni klaster, kaže Kenedi.
„Oni su pristupili tako što su uključili celokupnu vladu i tesno su sarađivali sa industrijskim sektorom“, kaže Kenedi ,koji je služio u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bajdenove i Trampove administracije i radio je zajedno na političkom planiranju sa državnim sekretarom Markom Rubiom.
Kada se podvuče crta Japan je uspeo da umanji svoju zavisnost kada je posredi uvoz retkih zemalja iz Kine na šezdeset odsto a cilj je da se ovaj udeo spusti na manje od pedeset odsto do kraja 2025. godine. A šta je sa SAD? Uspešno kinesko korišćenje retkih zemalja da prinude Trampa da sedne za pregovarački sto pokazuje jasno američki neuspeh da se dovoljno pripremi.
Dok je Pentagon preduzeo mere da bi se pozabavio ranjivostima u odbrani, njegova nastojanja tokom prethodne jedne i po decenije često su „podbacivale u okviru šire industrijske baze“, kaže Kenedi, „Ovo je jasna razlika i nešto što izaziva ozlojeđenost kod ljudi koji godinama rade na ovim problemima“.
Privatni sektor, od proizvođača automobila do tehnoloških giganata, je najveći potrošač retkih zemalja. Sada kada je Kina uklonila svoja izvozna ograničenja, ove kompanije možda nemaju podsticaj da izmene svoje nabavljačke obrasce ponašanja.
Tačno je da je Trampova administracija preduzela izvanredno neobičan korak: Pentagon je uložio četiristo miliona dolara dokapitalizujući kompaniju Em-pe Matirijals, kompaniju koja potiče od kalifornijskog lokaliteta koji je nekada bio najveće izvorište retkih zemalja.
Ali sam po sebi ovaj potez neće razrešiti američku ranjivost, obrazlaže Kenedi. Ministarstvo odbrane će i dalje biti usredsređeno na svoje „provincijalno izdvojene potrebe“. Strategija usredsređena na domaću proizvodnju takođe propušta da iskoristi mogućnosti i kapacitete koje pružaju američki saveznici i partneri, poput Australije.
„I, za to vreme ne rešavamo problem koji je u samoj osnovi“, kaže Kenedi, „Američke kompanije nastaviće da pribavljaju metale i magnete iz Kine svo dok im je povoljnije da to čine“.
