Piše: Milorad Durutović
Jednog davnog popodneva Jergo je išao bos po tek pokošenoj livadi. Poslušao je, dakle, očev savjet: Ko bez plakanja pređe bos tek pokošenu livadu, taj će kad poraste postati ministar, možda i više od toga.
Mnogo godina kasnije Jergo je bio na ivici suza, ali nije zaplakao baš kao ni tog popodneva, kada su ošišane travke i svakojaki korovi ubadali u tabane − kao čiode.
Dok je popisivao kancelarijski inventar u Ministarstvu pravde, Jergovim sjećanjem, kao iznenadni bljesak munje, neobično živo, zasijalo je očevo lice.
Jedna čioda – jedna.
Jedan pribor za brijanje – jedan.
Jedan plakar (zastakljen) – jedan.
Jedna fotelja – jedna.
