Пише: Милорад Дурутовић
Једног давног поподнева Јерго је ишао бос по тек покошеној ливади. Послушао је, дакле, очев савјет: Ко без плакања пређе бос тек покошену ливаду, тај ће кад порасте постати министар, можда и више од тога.
Много година касније Јерго је био на ивици суза, али није заплакао баш као ни тог поподнева, када су ошишане травке и свакојаки корови убадали у табане − као чиоде.
Док је пописивао канцеларијски инвентар у Министарству правде, Јерговим сјећањем, као изненадни бљесак муње, необично живо, засијало је очево лице.
Једна чиода – једна.
Један прибор за бријање – један.
Један плакар (застакљен) – један.
Једна фотеља – једна.
