Господин Зоран Костић – Цане синоћ,16. децембра 2025. године, говорио је на Дијалошкој трибини у Подгорици на тему „Бити слободан“. Разговор са г. Костићем, у препуној сали парохијског дома Цркве Светог Ђорђа под Горицом, водио је свештеник Гојко Перовић који је одмах на почетку указао на то да у нашем јавном мњењу, посебно међу вјерницима, постоји једно увјерење, предрасуда, да православна духовност не иде са бучним рокенролом, уз кога иду алкохол, бука…
„Нема ништа бучније од молитве, јер молитва је вапај живота против смрти. Ми се увијек боримо против неких предрасуда које нам суде, увијек су ту. Увијек морамо нечија очекивања да испунимо, да оправдамо оно што они траже од нас. Рокенрол је музика, рокенрол је такав – то је музика младости, музика тог времена кад смо кренули, другачије није могло бити, бар у нашем случају. А сад свашта људи мисле, ни бољи им нису по вољи“, одговорио је у шаљивом тону вођа култне рок групе „Партибрејкерс“.
У току разговора отац Гојко је подсјетио на једно мјесто из Библије гдје Мојсије стоји испред Господа на гори Синај и чека да му се Бог обрати. Мојсије наводно ћути, а Бог каже: Што вичеш Мојсије? Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је тумачио да је Бог то казао управо чујући ту унутрашњу молитву, тај вапај који је био громогласан. Такође и у Давидовим псалмима можемо наћи, што је покојни отац Лука (Анић) волио да нагласи, громогласне гитаре које прослављају Господа.
Међу порукама које је г. Костић упутио кроз лично искуство је и она да човјек треба прво да се ослобађа од самога себе, јер сви ми живимо неке своје или туђе заблуде:
„Та обмана стално има нове хаљине као што зло увијек употребљава маркетинг и хоће да се представи бољим него што јесте, хоће да заузме мјесто истини, као што глупост хоће да заузме мјесто мудрости. Ми живимо у фалсификованом свијету, а први фалсификатор је сам ђаво… Он има попуст за тебе да продаш своју душу… он ће све да среди како треба и нема шта да бринеш! То је као она шкољка из које се изводи бисер и остави само празнина. А онда човјек у овом потрошачком друштву умјесто да гледа како да укине ту празнину, он је натрпава и што је више натрпава, празнина је све већа.
Умјесто да је укине, да побиједи самога себе, да побиједи своју природу, да побиједи своју гордост, своју глупост на крају крајева. Човјек обично мисли да од њега све почиње, а заборавља да је он само један у низу који треба сад нешто да остави, да тај низ траје. Јер ми имамо и низ патње и низ преваре, и било чега другог, али и низ доброга и он не смије да се прекине, он траје. Увијек имамо те свијетле примјере који свијетле и послије физичког нестанка и комуницирају са нама. Сви Свети, помозите нам, нешто нам жешће прети. То је тако. Где ћеш, ако у Рај нећеш?!
Ми као људи дајемо велику важност себи, коју у принципу немамо: родили смо се, живјећемо ко зна како и отићи ћемо са овог свијета. А онда је човјек измислио новац и све се око новца врти, нико не размишља о животу послије смрти. Нико не размишља о томе шта ће бити јер тамо гдје идемо новац нам не треба. Требају нам одговори (да ли си био користан заједници, другом човјеку…) које морамо да набавимо за вријеме нашег живота, ваљане одговоре који ће нас оправдати. Можда ће нас оправдати молитва неког човјека кога ми и не знамо, али смо му помогли, урадили нешто лијепо и он нам је захвалан и моли се за нас.“
