Пише: Атанас Ступар
Текст је написан поводом 19. децембра дана ослобођења Подгорице, феномена идентитетских вриједности, актуелних бранилаца идентитетских вриједности и обожаватеља грађанског друштва
Стижу празници. Пред нама су Божићи, Нова година, крсне славе. Окупљаћемо се, прослављати, честитати једни другима.
Најкориснији су они празници који падају у дане на почетку или крају недјеље. Лако их је спојити са викендом чиме се добија већи број нерадних дана. Млађим генерација то представља изазов за путовања. Упознаваће свијет, различита друштва и историје што је добро.
У наше доба на првом мјесту су били државни и међународни празници. Ишли смо у посјете ближој родбини, ходили историјским стазама, обилазили спомен обиљежја, слушали пригодне говоре. Прослављали смо дане народних устанака и дане ослобођења градова. Од међународних празника славили смо Дан рада, Дан жена и наравно као најзначајнији празник Нову годину. Религијске празнике званично славимо тек од 1993. године. Тада смо добили законско право на нерадне дане за оба Божића, за Ускрс, за оба Бајрама, за крсне славе. Јеврејске празнике не дискриминишем. Изостављам их разлога што у Црној Гори живи мали, тек двоцифрен број јеврејских породица.
Од свих празника најважнији нам је 13. Јул. Славимо га као дан државности. Оно што је за Француску пад Бастиље за нас је 13. јул. Паришка тврђава Бастиља у којој су затварани противници Француског краља пала је 14. Јула 1789. Дошло је до укидања сталежа и формирања грађанског друштва. Краљу је ограничена власт. И ми смо 150 година касније имали нешто слично. Борили смо се против краљевске власти али и против грађанског друштва. Требало је да прође нових 80 година да би изненадна открили и завољели грађанско друштво. Сада не можемо саставити ни једну једину реченицу а да је не украсимо и грађанским друштвом. То не значи да се ми мијењамо или да нам се шире видици. Ми се само прилагођавамо новим календарима, популарним фразама и паролама.
Дуго времена 13. јул смо славили из једног разлога, да би затим тај, исти дан, почели да прослављамо из другог разлога.
Прво славље смо везивали за 13. јул 1941. године када је у Вирпазару пукла прва устаничка пушка. Има и оних који тврде да је пуцањ дошао с друге стране Скадарског језера, високо изнад стијене познате као Пиперска.
Друго славље везујемо за 13. јул 2007. године када је овај дан проглашен за дан Државности у знак сјећања на Берлински конгрес који је признао државност књажевини Црној Гори.
У првом случају историја је утврдила да су се тог врелог народноослободилачког љета 1941. године подигли устанци широм Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црногорски устанички пуцањ је био други по реду. Према званичним подацима у Србији се запуцало 7. Јула, у Црној Гори 13. Јула, у Словенији 22. Јула, у Хрватској и БИХ 27. Јула а у Македонији тек на јесен 11. Октобра. Ко ове податке није знао у основној и средњој школи добијао би јединицу из историје.
Кога све памте Свети Стефан, Милочер, Краљичина плажа (други дио)
У другом случају историја је утврдила да се Берлински конгрес одржавао у период од 13. јуна 1878. године до 13. Јула 1878. године и да је на том конгресу Црна Гора призната за међународно независну државу. Овим подацима се није посвећивала пажња у ондашњим програмима из историје. Због “вишка знања” из ове области могла се добити чак и јединица.
13. јул је за Црну Гору важан из још једног врло ријетко помињаног разлога. Историјски извори потврђују да је 13. јула 1946. године ступио на снагу “Закон о промјени имена града Подгорице у Титоград”. Одлуком Народне скупштине Црне Горе одржане на Цетињу усвојен је закон којим се Подгорици брише старо име Подгорица и додјељује ново име Титоград. Титоград је постао главни град Црне Горе. Цетињу као дотадашњем политичком и административном сједишту Зетске Бановине државе Срба, Хрвата и Словенаца престао је статус првог црногорског града. Закон о промјени имена града Подгорице у Титоград има четири члана. Објављен је у Службеном листу НРЦГ (Народне Републике Црне Горе) бр. 14/1 1946. са назнаком да ступа на снагу 13. јула 1946. године.
Нећемо улазити у то да ли је тог 13. јула Подгорица изгубила своје име да би под новим именом постала главни град Црне Горе или је Подгорица проглашена главним градом захваљујући својим геостратешким и популационим предностима.
Упоредићемо поступак Црне Горе из тог, послератног времена. са поступцима осталих Република и Покрајина у новој Федеративној Народној Републици Југославији. За историју су веома важни догађаји и детаљи који пружају слику о карактеру друштва и духу времена. Зато их и приказујем онако како су се дешавали.
У част ослобођења све републике и покрајине бивше Југославије одлучиле су или добиле партијски задатак да изаберу по један свој град и означе га Титовим именом. Прва је иступила Црна Гора. Избрисала је име свом највећем граду и дала му Титово име. Подгорица је постала Титоград.
За разлику од Црне Горе остале Републике и Покрајине нијесу журиле. Осим тога биле су много умјереније. Задржале су имена својих углавном мањих градова Велес, Митровица, Ужице, Врбас, Дрвар, Кореница, Велење У периоду од 1946. године до 1950. године Ужице (Србија), Велес (Македонија) Кореница (Хрватска) додали присвојни придјев везан за Титово име. Постали су Титово Ужице, Титов Велес, Титова Кореница. Остали градови Велење, Митровица, Дрвар, Врбас добили су Титова имена тек послије смрти Јосипа Броза Тита 4. Маја 1980. године.
Дакле све Републике бивше Југославије изузев Црне Горе сачувале су идентитете својих градова. Идеолошка заслијепљеност новим идентитетом насталим у ратним и поратним годинама није напуштала Црну Гору. Прије неколико година високи функционер ДПС-а у својству градоначелника Подгорице подигао је спомен обиљежје Јосипу Брозу Титу. Тада су се у духу старог идолопоклонства спорадично чули захтјеви да се Подгорици врати Титово име.
Мислим да одговор зашто Подгорица није постала Титова Подгорица лежи у нашем менталитету који је подложан додворништву. Ем смо журили да се први до пода поклонимо новим властима и новој идеологији, ем да будемо највећи каваљери да не кажем улизице, ем да се докажемо као највјернији поданици. Црна Гора је избила на прво мјесто по обожавању Вође. Оставила је иза себе све републике и покрајине. Нико ни случајно није могао искористити ни оно наше чувено право “Први до њега”. Остали смо први поданици изван сваке конкуренције.
Коришћења имена градова у свакодневној писаној или говорној језичкој форми преко разних административних папира и адреса постају незаобилазан дио идентитета. Ту спадају разна документа, писма, телеграми, дописнице, разгледнице, путокази, редови вожње, крштенице, вјенчанице, биографије, дневници, календари, умрлице, катастри који допуњују идентитете оних са чијим су именима повезани. Чудно је да једино ми који се највише бусамо у идентитет и његове вриједности нијесмо показали вољу да свој давно стечени идентитет одбранимо односно да га задржимо макар у симболичном виду. У овом конкретном случају могли смо бити Титова Подгорица. Али не. Без размишљања смо дугу историју и идентитет свог највећег града поклонили новој идеологији и новим властима. Шаљивџије би додале да смо тим процесом обухватили не само себе већ и своје давне претке. Тако је славни штампар Божидар Вуковић Подгоричанин који се сматра оцем српско-словенског и црквенословенског штампарства промијенио име у Божидар Вуковић Титограђанин.
Послије распада Југославије Титови градови у свим новоствореним државама и ентитетима у једноставном поступку су из свог имена одбацили пристојне придјеве Титов, Титова, Титово. Ми смо морали поново да мијењамо име.
Први пут смо укинули Подгорицу и прогласили Титоград. Други пут смо укинули Титоград и прогласили Подгорицу. Да ово друго нијесмо урадили у доба општег хаоса и распада Југославије шверцујући се уз друге републике и покрајине, сада би се суочили са тзв. грађанским отпором, протестима и дјеловањем антифашиста. У атмосфери црногорске политичке (не)зрелости није тешко замислити наше садашње активне политичаре, грађанске активисте, тврдокорне интелектуалце како се окупљају испред недавно подигнутог споменика Јосипу Брозу Титу у Подгорици и захтијевају враћање Титовог имена граду на ушћу Рибнице у Морачу.
Подгорица ће 19. децембра прославити свој дан под својим именом старим 700 година (Подгорица се први пут у историјским документа спомиње 1326. године). Одржаће се свечана сједница Скупштине града, додијелиће се награде и признања, положити вијенци…Биће доста говора и свечарских атмосфера и здравица. Неће изостати ни протести. Један је већ најављен. Одржаће се 19. децембра. Јавности је саопштен и циљ тог протеста. Окупљени грађани ће протестовати против једне књиге и једне награде повезане са 13. јулом нашим највећим државним празником. До изражаја ће доћи по ко зна који пут трагикомичне црте нашег менталитета и времена у коме живимо.
Кога све памте Свети Стефан, Милочер, Краљичина плажа (други дио)
Тога дана ће се у Подгорици сјатити припадници опозиционих партија, чланови НВО-а, умјетници свих провијенција, новинари, колумнисти, љубитељи грађанског друштва и извикивати пароле “Нећемо дозволити ревизију историје”, “Зауставићемо фашизацију друштва”
Управо због оваквих појава нужно је документовати изворне историјске догађаје и омогућити истраживачима слободан, неоптерећен увид у оно што се уистину некада догађало. На исти начин важно је записати и оно што се данас догађа јер много тога исхрањује исти коријен.
Нека свако за себе из докумената извлачи закључке. Примјера ради архивски подаци који су стављени на увид у овом тексту могу свједочити рецимо о постојаности нашег идентитета, о улози идеологије у нашем идентитету, о манипулативним историјама које доприносе формирању идентитета, о располућеностима и међуодносима у нашем народу …
Користим прилику да уз поштовање још увијек важећих закона Подгорици честитам њен дан. Домаћинима који славе крсну славу од свег срца честитам Никољдан.
Уздравље и са срећом. Живјели.
