Пише: Јарослав Пецник
Дакле, црнокошуљаши који фантомкама скривају лица (зашто?) и вичу “ЗДС”, они су домољуби, а грађани који мирно, без скривања, јавно изражавају своје незадовољство и забринутост за будућност своје дјеце и друштва у којем живе, они су “реметилачки чимбеници” опасни за сигурност и стабилност државе коју воде Пленковић и ХДЗ
Прије десетак дана, у Загребу, Пули, Ријеци и Задру одржани су велики антифашистички, просвједни маршеви, у којима је судјеловало 15-ак тисућа људи, што за досад у политичком смислу успавану грађанску Хрватску – никако није занемарива бројка. Маршеве је организирала платформа “Уједињени против фашизма”, како би упозорила владајуће политичке елите, али и скренула позорност свим грађанима РХ на опасну ескалацију (нео)фашистичких тенденција у хрватском друштву, коју прати растуће насиље разних усташоидних, црнокошуљашких скупина “украшених” фантомкама на главама: они нападају и вријеђају све који немају разумијевање за њихов радикално десничарски “домољубни занос” и несметано урлање “За дом спремни” (ЗДС), усташки поздрав који се удомаћио како у Сабору тако и у широком јавном простору.
Они пријетећи дижу десницу зазивајући на обрачун са свим силним непријатељима, “мрзитељима” Хрватске, на челу са југоносталгичарима, комуњарама, Србима, ЛГБТ-заједницом и сличном гамади која ништа друго и не ради, већ само снује како окаљати “чистоту одбрамбеног Домовинског рата”, односно како наштетити и дестабилизирати “једину и вјечну Хрватску”. На најмасовнијем, загребачком просвједу, глумац Дамир Марковина, у име антифашиста културних радника и умјетника, прочитао је опомињући текст (књижевнице Оље Савичевић-Иванчевић), којим је, док још није касно, позвао “демократску и грађанску Хрватску” на обрану опће људских и цивилизацијских вриједности поручујући: “Желимо бољу Хрватску, не желимо се срамити своје земље, не желимо да потоне у фашизам и барбарство.
Овдје смо да мијењамо будућност РХ, јер прошлост је немогуће промијенити, колико год то некима није јасно. А у тој прошлости управо су антифашисти исписали најславнија поглавља. Одбијамо бити таоци оних којима одговара да рат никада не заврши.
Данас, тридесет година након рата, ми смо таоци стварних мрзитеља Хрватске, ратних профитера, проповједника мржње, хулигана и насилника који за њих обављају прљав посао”. Сажето речено: масовне демонстрације против фашизма су глас против неподношљиве нормализације насиља у хрватском друштву, против релативизације агресивног ревизионистичког наратива којим се повијесна лаж бескрупулозно жели претворити у истину и обратно, те неконтролираног ширења националне нетрпељивости, посебице према Србима, као и бестидног наметања усташке, клерофашистичке “слике и оквира” заданог домољубља, по моделу НДХ и ригидне Степинчеве Цркве.
Слабоумна логика
Највећа срамота Хрватске жели се приказати као врхунац националне повијести, врхунаравно добро у којем и када су били (у)чињене неке “мање грешке” (еуфемизам за Јасеновац, расне законе, геноцид над Жидовима, Србима и Ромима итд.), оне су заправо биле данак ратном кошмару, неискуству тек рођене НДХ, а које су комунисти, свршетком Другог свјетског рата, као највећи злотвори хрватског народа демонизирали све само како би прикрили властите масовне злочине на Блеибургу, Крижном путу и осталим стратиштима диљем Југославије на којим је првенствено страдавао хрватски, римокатолички пук само стога што се није желио одрећи свога националног и повијесног идентитета. Важно је овом приликом упозорити на заједничку политичку “шпранцу” по којој и данас функционира екстремна хрватска, односно српска десница које углас тврде: Тито и његова партизанска дружина највећи су крволоци хрватског, односно српског народа над којима су комунисти починили најстрашније злочине, јер је у име јачања “социјалистичке Југославије” требало максимално ослабити Хрватску науштрб Србије и обратно и тако у “тоталитету” дифамирати усташки и четнички покрет као издајнички и колаборантски, односно “скратити за главу” сваки будући покушај неке нове афирмације опасних националних идеја у окриљу ова два највећа јужнославенска народа.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Слабоумна логика којом се без икаквих релевантних доказа обилно хране међусобно супротстављене хрватска и српска националистичка визија повијести по којој су управо једино Хрвати, односно једино Срби њезине највеће жртве.
А где су градоначелници?
Наравно, ове антифашистичке маршеве осигуравале су јаке полицијске снаге, но бројни инциденти нису изоста(ја)ли. Истина, није дошло до изравних физичких обрачуна, али црнокошуљаши са фантомкама нису мировали. У Задру су вријеђали и полијевали (црвеном) бојом судионике марша, у Ријеци су уз псовке, узвикујући “ЗДС”, бацали петарде и бакље на колону, па чак и на мирне пролазнике, а полиција на све то није реагирала. Касније се испоставило да је приведено десетак анти-антифашиста, а министар полиције Божиновић оправдао се ријечима како је све снимано камерама и како ће полиција “сигурно, као и увијек, одрадити посао за који је задужена”. Ако то уистину буде као “до сада”, значи да нитко неће бити кажњен. Као и “до сада” црнокошуљаши ће добити тек благе укоре (ако и то), евентуално “жуте”, али никако не и “црвене” картоне које су већ одавно итекако заслужили.
Док се у Пули, за сваку похвалу, на челу антифашистичке колоне нашао градоначелник Пеђа Грбин (донедавно шеф националног СДП-а и њихов актуални саборски заступник), у Загребу, Ријеци и Задру се то, нажалост, није догодило. Градоначелници споменутих градова нису осјетили ни најмању потребу придружити се својим суграђанима у мирним просвједима, уосталом, као што то није пало на ум ни предсједнику државе Милановићу, а још и мање премијеру Пленковићу, иако су се свакако тамо требали наћи и тиме послати јасну антифашистичку поруку.
Челник Загреба Томашевић се немушто оправдавао како својим доласком није желио засјенити организаторе марша, задарски градоначелник, хадезеовац Шиме Ерлић (бивши министар у Пленковићевој влади) поспрдно је прозвао социјалдемократе (СДП), највећу опорбену странку, како жели искористити просвједне демонстрације за убирање политичких поена који им драматично недостају и како је вријеме да све који им се не свиђају, или не мисле као они, престану називати усташама, а ради се о искреним домољубима којима само смета претварање антифашистичких и родно сумњивих и неприхватљивих дернека у отворено слављење Југославије (зазивање њезине обнове под кринком некакве балканске федерације), злочинца Тита, поражених, радикално љевичарских анархистичких и комунистичких идеологија, игнорирање службених националних инсигнија и њихова замјена звијездом петокраком. Уз то, поједини ћирилицом исписани транспаренти о једном, заједничком/унитарном бхс језику доживљавају се као опасна негација службеног хрватског језика и националне културе, а да никоме нормалном није јасно – будући закон то не брани – зашто би ћирилица, петокрака или застава, успут речено социјалистичке републике Хрватске (која се за вријеме Туђманова режима вијорила на државним, војним парадама и обиљежавањима антифашистичких прослава), а не “мрске” Југославије, биле кримен?
Ријечка градоначелница Ива Ринчић о свом је изостанку небулозно ламентирала како јасно осуђује поздрав “ЗДС”, али иако антифашисткиња, не жели се сврстати ни уз оне који “ступају” под звијездом петокраком, будући тиме исказују жал за Југославијом, минимализирају вриједности Домовинског рата, а поврх свега, казала је: поставља се питање за какав се то антифашизам просвједници залажу: онај комунистички, осмишљен у стаљинском идеолошком лабораторију, или пак онај прави, “западног”, либерално/хуманистичког типа којег и сама прихваћа, али који очевидно “не станује” у редовима актуалне љевице и просвједника.
Када гђа Ринчић изјављује како антифашизам у нас никада није био оно за што се представља, она, иако свеучилишна наставница, чини се не види, односно, прије ће бити не жели видјети како тиме заправо храни ревизионистичку неман, релативизира темеље на којима почива сувремена Еуропа, па онда и РХ као њезин интегрални дио, На тај начин она чини неопростиви, цивилизацијски срамотни гаф којим широм отвара врата свим могућим морално, етички и повијесно неприхватљивим анти-антифашистичким интерпретацијама.
Комична трагедија
Док усташки поздрав “ЗДС” за Пленковића и десницу има “двоструке конотације”, антифашистичка звијезда петокрака има само једну, антихрватску конотацију, коју је, да подсјетимо, на свом челу у рату као партизан и касније као Титов генерал носио и “отац самосталне и суверене РХ” Фрањо Туђман, а данас изазива запјењену хистерију његових сљедбеника, јер су под тим знаковљем почињени масовни злочини на Блеибургу и у Вуковару. Али, зар под петокраком нису 1945. године партизани ослободили (и) Хрватску од страних окупатора и усташких кољача? Наша десница се, по обичају, прави блесавом и намеће нову парадигму: југокомунистички покрет под Титовим водством и маском антифашизма није ослободио, већ је изнова, сада под звијездом петокраком, окупирао Хрватску.
Док се Милановић, наш врли предсједник државе, још увијек није удостојио коментирати марш и немила збивања око њега, огласио се премијер Пленковић и у чуду (се), наиван као француска собарица упитао: гдје то грађани, посебице лијеве провенијенције, виде неоусташтво када га заправо уопће нема, па самим тиме и не представља никакву опасност по опстојност државе, а не виде све јаче и радикалније љевичарске тенденције и скупине, окупљене и око антифашиста које заправо све озбиљније настоје дестабилизирати Хрватску. Да није трагично, било би комично.
Како је Тарковски у свом првом филму адаптирао Хемингвејеву причу „Убице“
Дакле, црнокошуљаши који фантомкама скривају лица (зашто?) и вичу “ЗДС”, они су домољуби, а грађани који мирно, без скривања, јавно изражавају своје незадовољство и забринутост за будућност своје дјеце и друштва у којем живе, они су “реметилачки чимбеници” опасни за сигурност и стабилност државе коју воде Пленковић и ХДЗ. По ријечима премијера, ХДЗ је “посљедња брана нормалне Хрватске” пред свим, посебице лијевим екстремизмима. Након оваквих ријечи беспримјерног лицемјерја, свака рационална расправа губи смисао, једино преостаје сочна псовка, уз једну једину молбу упућену шефу Владе РХ и ХДЗ-а: погледајте се са својом хајдучком дружином у огледало и видјети ћете оне за које тврдите да их у РХ нема. Управо је ХДЗ, под диригентском батином Андреја Пленковића, генератор свих оних зала и демона, у широком дијапазону, од корупције до (нео)усташтва, који опсједају данашњу Хрватску, а у тому им својом беневолентном ноншаланцијом у обављању својих дужности увелике помаже предсједник Милановић, који кокетира и удвара се свим странама на актуалној политичкој сцени, без огледа на идеолошки предзнак, како би (о)јачао свој, нажалост, по природи функције, посвема маргинални утјецај.
А и оно мало стварних овласти не користи на добробит заједнице, већ искључиво у корист властитих, будућих политичких интереса и пробитака на које рачуна по истеку свог другог (и посљедњег) предсједничког мандата. Док Ива Ринчић говори “да” антифашизму, али се уједно и пита каквом антифашизму и тиме свјесно замагљује посвема јасне и разговијетне ствари и појмове, министар обрана Иван Анушић, лидер хадезеовске “љуте” деснице, антифашисте је прозвао Југославенима, а саборски заступник, бивши градоначелник Сплита Андро Крстуловић Опара их је назвао “југославенском гамади”.
Актуална осјечко-барањска жупаница (и бивша министрица у Пленковићевој влади) Наташа Трамишак је устврдила како у нас никада није било усташа ни нациста, а да их је и било, антифашисти су били гори од свих њих заједно. И тако би у недоглед могли редати десничарско бисерје, али посвема је довољно за закључак који Пленковић без стида и памети негира: екстремна хрватска десница није само дио актуалне владајуће коалиције, већ она чини и само језгро ХДЗ-а и то је за Пленковића – без огледа што (за сада) у својим рукама држи све полуге власти – проблем с којим се очевидно не зна носити.
Када је, како би задржао власт, склопио коалицију са усташоидима из Домовинског покрета (ДП), Пленковић је (у)мислио како тај њихов “ендехазијски” концепт може “размрвити”, неутрализирати, тако што ће их у некој мјери “одобровољити” испуњавањем захтјева које може контролирати. Али то је, како видимо, био рачун без крчмара, јер “домовинске” идеје здушно су пригрлили хадезеовски талибани, а управо од њих Пленковић највише и страхује. За ХДЗ и екстремну десницу опћенито, Хрватска је њихов ратни плијен којег се немају намјеру ни под коју цијену одрећи. Уосталом, нису грађани узалуд у поспрдном жаргону Домовински покрет (о)крстили као Имовински покрет и стога за њих никако и никада не долази у обзир да се суоче са властитом лажном, као ни са стварном повијесном истином.
Побуна
Антифашистичка Хрватска се коначно пробудила и побунила како би се супротставила свим тим, не само повијесним, већ и другим силним манипулацијама и малверзацијама које су постале нормом нашег свакодневног живота. Људима је доста пленковићевске килаве, двоструко конотиране, труле политике и (не)морала у хрватском друштву.
Хрватска клизи све брже у опасном смјеру, мржња и лажи се нормализирају и по свему судећи дошло је вријеме да се престане шутјети на ову политику штеточина које их проводе. Вријеме је одлучно се успротивити ушуткивању, све учесталијим забранама разних културних манифестација, прије свих које организира, у десници омражена српска мањина РХ, расистичким нападима црнокошуљаша на Србе или стране раднике који бојом коже или косим очима иритирају “фетиве Рвате”, мора се рећи доста разним (за)бранитељским удругама који већ тридесет година не раде ништа друго већ “сисају” новце од државе, јер “они су је створили” и на то наводно имају пуно право. Пристојна, антифашистичка Хрватска коначно је реагирала и показала своју другу, хуману, бољу половицу храбрости. Као и што је то право домољубље.
Извор: Време
