Пише: Соња Томовић Шундић
Пјесник је “творац мали најближи божеству”, поезија доказ да се може остварити дослух са метафизичким језгром и надићи поље чулног искуства.
Прошло је сто осамдесет година од објављивања метафизичког спјева Луча микрокозма када је Његош послао свом учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији да му печати овај спис, који је по свему једна од филозофски и мисаоно најдубљих творевина јужнословенске културе, повезујући нас са великим теогонијским спјевовима свијета. Луча микрокозма је настала у прољеће 1845, а 6. јула те исте године обавијестио је српског пјесника да му шаље “мало дјелце Лучу микрокозму” припремљено за штампу. Ово дјело, необично је тематски, језички, по структури и представља изванредан спис у оквиру европске књижевности, оживљавајући платонистичку, неоплатонистичку и хришћанску традицију, у дијалошком односу са Милтоном и Дантеом, те романтичарским пјесницима француским и руским, Ламартином, Пушкином, Игоом. Његош је на руском читао превод Милтоновог Изгубљеног раја и у четири недјеље васкршњег поста исписао своје грандиозно пјесничко дјело. Међутим, колико су одговори Његошеве књижевне антропологије актуелни до данас, и колико су проучавања његовог књижевног дјела важна за наш културни идентитет. Тумачење овог спјева тек у XX вијеку добија своју праву мјеру код Слободана Томовића, Мирона Флашара, Анице Савић-Ребац, који указују на његову оригиналност, па је ово по свему изузетно пјесничко остварење мисаоно и језички цјеловита пјесничка синтеза различита од поезије на коју се наш пјесник угледао правећи властиту концепцију у којој је изражавао свој филозофски поглед на значење егзистенције.
Дијалошка трибина на тему: „Језик као чувар народног памћења“
Луча је пјеснички опис унутрашњег доживљаја личности, њено просвјетљење, отклон од емпиријског знања, путовање душевне луче којим се долази до разумијевања бића свијета, али и антрополошког (само)разумијевања наше двојности саткане од тјелесног и духовног, припадности земаљској катедри и духовном средишту небеских сфера: Устав полет искро боженствена, круг смо давно прошли возможности. У овом стиху се потврђује да душевна луча прелази у космичку димензију, иза граница могућег и сеже својом метафизичком чежњом према откровењу тајне постојања: Сини каже огњем Створитеља, ти си искра за небо створена, што значи да је теогонијска слика усаглашавање оног вјечног у човјеку и оног непромјенљиво вјечног у вјечности: Некакво ме својство дигло тамо, некакав ме свети магнет тегли. Ово је опис привлачности душе надахнуте небеским магнетизмом који је вуче (тегли) увис, према метафизичком искону.
Поетским језиком Његош саопштава битну истину о човјеку, недоступну за процедуре нашег рационалног ума. Он настоји да своју антрополошку идеју изведе до краја, објасни ко је човјек, каква је људска природа и шта се може подразумијевати под односима које човјек гради према другом човјеку и Богу. У Лучи микрокозми има много начина на који се преплићу ови различити планови интелектуалног промишљања, но постоји јединствена порука садржана у најдубљим слојевима пјесничког казивања. Пјесник заступа од почетка до краја дуалну концепцију према којој је материја као пропадљива ситуирана у царству гњилости, а духовном животу припадају небеса. Па ипак, и поред овог, Његош досљедно брани монотеистичко начело универзума, намјеран да покаже да постоји само један принцип вјенчан са свемогућством, персонални Творац који за себе каже: Ја сам један који стварат могу или Ја сам каже сам по себи био, бит по себи већ ништа не може, нако да је противно природи. У том смислу стваралачкој сили космоса припада онтолошко првенство јер је Творац, супротно гледиштима античких филозофа, ex nihilo створио свијет.
Елементи Његошеве антрополошке мисли присутни су и у Посвети спјева Луча микрокозма, тако да се већ ту сусрећемо са главним токовима његовог суптилног начина мишљења. Човјек је микрокосмос, сложена појава, саздана од материје и неуништивог духа коме приличи постојање у бескрају васионе. Такође, овдје је наглашена песимистичка визија, дата паралелно са узвишеним поимањем људске судбине.
У Посвети Његош појашњава своју примарну дефиницију човјека која гласи: Човјек је трагично биће, што је наводило многе истраживаче да га прогласе трагичким пјесником, са несумњивим увидима у безнадежност људског живота. За такав закључак имамо обиље доказа. Пјесник у романтичарском заносу описује узалудност, бесмисленост, промашеност и трагизам људског постојања. Човјек је једино биће свјесно свога краја, смртности и коначности. Та чињеница има снажно психолошко дејство, социолошке, антрополошке и онтолошке импликације. Свијест о смрти погубна је за духовну равнотежу, утиче на меланхолично расположење, осјећање ништавила, и нихилистичко порицање живота: Нема дана који ми желимо, нит блаженства за којим чезнемо. Пјесник резонује да је у бурном жилишту човјеку срећа непозната, успјех на друштвеној љествици, удаљавање од мира и спокоја па је срећа недостижан циљ у сваком човјековом положају. На земљи ни један људски створ не може бити вјенчан срећом, доживјети испуњење и радост, избјећи неумитну трагичну судбину. Чак и најсрећнији из ништа стварају разлоге за самодеструкцију ради смртне тужне армоније, како би цијело коло живота добило несрећан ритам, приличан земаљском удесу: У времену и бурном жилишту човјеку је срећа непозната, права срећа за ком вјечно трчи, он јој не зна мјере ни границе.
То кореспондира са ријечима игумана Стефана у Горском вијенцу: Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној. У друштвеним односима влада хаос, што се према пјесниковом сензибилитету проширује у мисао о насиљу које се перманентно обнавља на историјском плану. Деспотски облик владавине – тирјанство скопчано је са глупошћу, апсурдом, јер ауторитарна моћ почива на незаконитом и самовољном понашању које људско створење чини умасовљеном гомилом.
Човјек је несавршено биће. Он жели да постигне оно што никад не може да добије, па су његове неостварене амбиције узрок неуротичним фрустрацијама и поремећајима: Воље му је основ положена на крилима непостојаности. Вољни механизам личности је непоуздан и промјенљив, човјек лута у својим осјећањима, мишљењима, појмовима, идејама о свијету, немоћан да просуди шта је реалност а шта илузија, да се опредијели између сна и јаве, будног стања и снијеваног садржаја: И једва се опредијелит може да му биће у њима не спада. Човјек је трагично располућен између духа и тијела, и док га дух упућује на метафизички искон који је неуништив, тијело га везује за земаљску ништавност и коначност. Његош излаже увјерење да се човјек само смрћу може ослободити земаљског сужањства – тамнице у којој обитава његова бесмртна луча, просвијетљени дио душе, чиме показује свој интелектуални дуг према писцима неоплатонским и хришћанским.
Додатне варијације на ову тему проширују поље пјесникове рефлексије упитаношћу о двострукој колијевци, чиме се наговјештава постојање идеалног свијета у коме се нужно налази поријекло душевне луче, основ њене бесмртности. Земља је настала као дио ретрибутивне Божје правде за преступ човјековог пра-претка Адама у прије-егзистенцији и није коначна извјесност, већ пролазно прочишћење, катарза на путу до повратка духовне искре панкосмичком – огњеном средишту. Извјесно је да се драма људског постојања као патња, сновиђење, чулност и тјелесност не може разријешити осим у поновном присаједињењу изгубљеном духовном средишту. Зато се на овом нивоу пјесничког промишљања уводи оно што егзистенцијални простор отвара према вишим сферама постојања. Наиме, очигледно је да ова исувише експлицитна констатација која личи на дијагнозу свеукупног посрнућа живота, у свим његовим доменима, не може бити човјеков добровољан избор: Ко би игда добре воље хтио, безумнога пожељет метежа. На “несмислени сајам земаљског живота” ниједан појединац не би пристао слободном вољом, чиме се алудира да је ријеч о казни, рочном сужањству, казненој политици која има за циљ поправљање искварене људске природе. Највиши облик казне огледа се у неиспуњеној чежњи душе у којем постоји само траг, сјећање на виши систем постојања, мисао о изгубљеном блаженству: Он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство. Мит о савршеном облику постојања утиснут је у души, слично Платоновим урођеним идејама: да му ропство горчи и колеба. Та нејасна слика првобитног раја, симболички речено пресретњег блаженства је сјећање оног постојања у коме се душа прије утјеловљења наслађивала прелестима свештенога раја.
Сада видимо да је идеја о метафизичкој реалности добила примат, утолико што се само изван-чулима доступног свијета може проналазити оно што је истинито по себи: Злоћа, завист, адско наследије, ово чојка ниже скота ставља, ум га опет с бесмртнима равни. Пјесник је привучен платонистичким учењем које се протеже кроз цијели период антике, да људску природу подијели на нижу – животињску и вишу – умну, односно божанску. Очито, адски спомен свезе са Сатаном који се десио у претпостојању одразиће се на људску психу па ће једним дијелом она бити опхрвана нагонима и инстинктима, те нечовјечним понашањем, а другим дијелом биће поклоник духовних вриједности. То је уједно и темељна идеја за формулисање Његошеве нове дефиниције: Човјек је умно биће.
Без обзира што се посвуда инсистира да важи правило: Ум је само један без границе, сви су други кратковиди уми, и упозорава да космички све-ум нема пандан у људској особи, чињеница да човјек посједује умност равни га са бесмртнима. Томе у прилог ваља придружити стихове да је човјек луча тамом обузета, духовност уроњена у супстрат тамне материје, свјетлост свјетлости, с циљем да се ослобођењем баласта физичког тијела винемо у прво-свјетлосну хармонију: Сад нас ево у царство свјетлости, на валове тихе бесконачне.
Од значаја за наше проучавање антрополошке идеје Његошеве је управо схватање о умној страни људске природе, њеној вези са интелектуалном енергијом васионског устројства која условљава свјетлосну хармонију, закон, ред и правичност цијелога поретка: Ред свештени на свему царује, или: И сви ови беспореци по поретку некоме шљедују, што упућује на круцијални став: Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује, не пушта се да је зло побиједи. Његош је почео као песимистички мислилац, да би лагано одшкринуо врата своје оптимистичке визије, идејом да умна сила свагда торжествује над свим облицима зла, не дозвољавајући да зло у коначном смислу може да тријумфује. Тиме је употпунио своју мисао о човјеку везујући нашу умност, просвијетљени дио душе, унутрашњи логос са фундаменталним принципом преовлађујућим у космичким висинама. Због тога и каже у првом пјевању Луче: Истргни се искро божествена из наручја мрачне владалице, скини мени са очију мојијех непрозирну смртности завјесу. У овом часу све је јаснија пјесникова намјера да укаже на бесмртну искру у души која треба да доживи искуство које најбоље описује стих: Распали се пламом бесмртности како би се упутила на горе, јер је то зрака сјајна огња бесмртнога. Пјесник је опажа као да је истовремено трансцендентна и иманентна, указује на њену примарну повезаност са онтологијом божјег стварања, врелом бесмртног огња из којег се неким загонетним начином ископчала и уселила у скотско мртвило као пребивање у тјелесности. Са умном природом неспорно је повезана и трећа дефиниција о човјеку: Човјек је стваралачко биће. Судећи по филозофским идејама и креационизму који се несумњиво заступа, стваралаштво је нужно скопчано са духовном енергијом. С тим у вези поставља се проблем граница рационалног мишљења, утолико што се претпоставља да умна способност највишег ранга надилази појмове науке и филозофије и ближа је поетским визијама и симболима.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Пјесник рафинирано разлаже своју епистемичку позицију, покушавајући да разори повјерење у емпиријско знање, због тога сликовито предочава да је његов мисаони пут имао различите етапе: Колико сам и колико путах, дубокијем заузет мислима, у цвјетно лоно природино, матер штедру запитава смјело, рад чеса је Творац сатворио. Први корак у напрегнутом испитивању је непосредан чулни доживљај љепоте природе. Њен склад мора претпоставити умни узрок у каузалном смислу, но истовремено поставити човјека пред енигмом сврховитог узрока и циља стварања. На сво жарко љубопитство, несумњиви ерос сазнања који посједује пјесник и који је по интензитету сличан чежњи у Платоновој Гозби, завршава се неуспјехом. Слиједи поглед у небеске висине: Колико сам и колико путах, свод плаветни неба свештенога, брилијантним засијат сјеменом, заклињао душом запаљеном, да ми свету открије тајну. Савршенство звјезданог свода и планетарна хармонија не откривају своју свету тајну, чак ни пред свевидећим оком пјесникове душе запаљене. Преостаје консултација са земаљским мудрацима, филозофима и научницима: С внимањем сам земаљске мудраце вапрошава о судби човјека, и поразни закључак да све њих мисли наједно сабране, друго ништа не представљају до кроз мраке жедно тумарање. Пјесник има снажан отпор према дометима филозофске мисли, интелектуалним одговорима, науке и филозофије, без правог ослонца у трансценденцији: Но њихове различне доказе, непостојност колеба ужасна. Сва сума знања човјечанства нуди о истом питању различите одговоре, па противрјечности остају непромостива граница сазнања и мишљења. Као примјер наводи Питагору и Епикура: Као зле тирјане душе бесамртне, без утемељења у њиховим филозофским учењима, али ипак са снажном осудом да они унижавају људску природу до анималног облика постојања.
Стваралачко својство приписује се поезији, поиесису, који изворно означава стварање. Пјесник је поиетес по угледу на првобитног пјесника опјеваног у II пјевању Луче микрокозма: Свемогући на трон сједијаше, творителном зањат поезијом. Не би било претјерано тврдити да Његош узима поезију за најузвишенију дјелатност нашег духа. Пјесник ствара свјетове у идејама високолетећим, баш као што Творац – пјесник у пјесничком надахнућу ствара свијет: Што је скупа ово свеколико до општега оца поезија. У Његошевом схватању симптоматичан је додир пјесништва и трансценденције: Свемогућство светом тајном шапти, само души пламена поете. Напослетку, сазнајни поступак завршава се открићем добијеним у пјесничком трагању за истином, синергијом божје и људске воље: Би ли смјела забуњена душа претрћ оков смртне тјелесине, без свештене воље Створитеља. Тај шапат васионе чују само одабрани, они који имају пламене душе, кадре да се оно што смо заборавили проласком кроз материјалност – оживи. У тој пјесничкој реминисценцији, по угледу на Платона, освјетљавају се заумни предјели, будући су пјесници повлаштени да њихов језик буде дијалект Творца. Пјесник је творац мали најближи божеству, поезија доказ да се може остварити дослух са метафизичким језгром и надићи поље чулног искуства.
Премда је логосни дио наше душе сном успаван тешкијем, пјесникова откривалачка путања узводи до самог епицентра космичког збивања. Тај просвијетљени сегмент душевног живота, мном се сјећаш што си изгубио, проницава мраке и допире на небеска врата, али само уколико се пламена душа пјесника усуди на овај искорак. Збуњена душа не може самоиницијативно отклонити оков наше тјелесне природе, без партиципације Створитељеве воље, сагласношћу двају воља, људске и божанске, како би се пружила освештаним пољем небеског храма и искусила највиши доживљај. Душевна луча бесмртним Богом помазана природно је усмјерена небеској а не земаљској колијевци. Због тога Његош сматра да је поезија слатка пишта душе, веза са оним што превазилази стварност, могућност знања које нема корелацију ни у једном другом умијећу, тачније то је моћ да се скине непрозирна смртности завјеса.
У свом мисаоном подухвату исказаном изванредним пјесничким сликама, представом и симболима пјесник осмишљава своју филозофију човјека, темељећи је на промишљеним антрополошким налазима. Он одређује љествице човјековог духовног усавршавања у тријади: естетско-етичко-религиозно. Будући да је човјек у исти mah homo estheticus, хомо етхицус i homo religiosus постоје три стадијума егзистенције кретања од естетског према етичком до коначног урањања у религиозни облик постојања.
Извор: Вијести
