Пише: Туфик Софтић
Изгледало ми је комично када сам у једном подргоричком кафеу, у који навраћам с времена на вријеме када ме пут одведе до главног града, уочио човјека старије доби, који је увијек сједио сам на истом мјесту и водио “оштре полемике” са вјештачком интелигенцијом.
Схватио сам то послије неколико сусрета, када сам увијек затицао исту ситуацију. Укључи спикерфон, поставља питања, а женски глас му уредно одговара. Јесте човјек дјеловао чудно, али ни мало неинтелигентно. Чак смо једном приликом и размијенили неколико ријечи, сједећи сто до стола. Његови озбиљни разговори са АИ преко ЧетГПТ дјеловали су ми истовремено и забрињавајуће, јер сам схватио како у недостатку друштва на тај начин “убија” вријеме док испија јутарњу кафу.
Онда сам се једном приликом, радећи на неком тексту, нашао у недоумици око неке баналне чињенице у смислу да ли је тачна или не, и поставио сам, не гласовно, него писано питање на ГПТ. За мање од десет секунди добио сам гомилу информација и потврду да не гријешим. Могао сам то једноставно, што би се рекло, изгуглати, али сам схватио да АИ умјесто да ја то радим ко зна колико дуго, провјери све доступне онлајн информације за најкраће вријеме, са обавезним питањем на крају да ли желим још то и то. Наравно да при свему треба бити опрезан, али у суштини АИ може знатно олакшати посао и скратити вријеме претраживања и рада. Тако се још једном увјерим да се техничке промјене и иновације у савремено доба мијењају и усавршавају брзином свјетлости, толико да се разуман човјек нађе у чуду и страху пред питањем гдје ће нас све то одвести.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Осамдесетих година у Сарајеву био сам студент журналистике, а информатику, као нову научну област, предавао нам је професор који је долазио из Београда. Био је стручњак у својој области, али у недостатку компјутера, компујер нам је цртао на табли и објашњавао шта је хардвер, шта софтвер, што је тада још дјеловало као научна фантастика. И остало је тако још неко вријеме.
Када сам дипломирао, од оца и мајке сам добио на поклон писаћу машину “Олимпија”, ону малу, наранџасту, која се лако паковала и носила са мјесто на мјесто као актовка. На њој сам дуго писао прве текстове. Ни када сам отишао на постдипломске студије у Београд, компјутери још нису били уведени у свакодневну праксу. Тако сам и магистарску тезу одштампао на тој маленој олимпијиној машини, а умножио у старој штампарији, за то вријеме врло савременој, на оном мјесту гдје је у Беранама данас један маркет који се неко вријеме управо по томе и звао “Штампарија”.
Требало ми је око 15 примјерака, и то је урађено на класичној преси, ручно слаганим оловним словима. Онаквој каква је измишљена у доба Гутенберга, и на каквој је убрзо у Црној Гори, за владавине Црнојевића, штампан “Октоих првогласник”, прва књига на Балкану.
Тако одштампан магистарски рад још стоји у мојој кућној библиотеци, и наравно, у папирној, недигитализованој форми, у библиотекама у Београду којима је била обавеза факултета да га достави. Гледам док ово пишем тај рад, просто не вјерујући којом брзином се свијет промијенио за само неколико деценија. Помислим, колико је само човјечанству требало да дође од хијероглифа до пергамента и првих записа на папирусу, колико потом да дође до пресе која је омогућила нагли развој знања, почетак хуманизма и ренесансе.
Колико је, затим, требало да прође вјекова времена да Маркони измисли уређај за пренос гласа, који је врло брзо опет примјени у Црној Гори, када је са Волујице остварена радио веза са Италијом, што се сматра почетком развоја радија у нашој држави. Присјетим се колико је филозоф и теоретичар медија Херберт Маршал Маклуан био одушевљен изумом телевизије, када је апологетски причао о томе како ће електронски медији довести до имплозије, сажимања и да ће свијет постати “глобално село”. У односу на вјекове и миленијум прије тога, невјероватно је којом брзином су се његове визије обистиниле, тако да већ данас сједимо и причамо са вјештачком интелигенцијом.
Закербег и Маск се такмиче за надмоћ у свемиру, а овај први већ најављује нови изум који ће нам омогућити да више не носимо мобилне телефоне у џеповима. Поставља се потпуно рационално питање – да ли ће се све то одразити на дехуманизацију, или старијим рјечником казано, до којег степена отуђења ће нас одвести. Да ли ћемо једног дана, у блиској будућности, сви сједјети сами, и причати са АИ? Хоћемо ли престати да се дружимо?
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Коментаришем то са пријатељем, а он ми каже – ај богати, питај тај ГПТ шта зна о нашем нераздвојном трећем другару, који у том тренутку није са нама, па можемо да га оговарамо. То је, иначе, наша омиљена дисциплина, хумор и релаксација. Ко год да је одсутан, тај је на мети, а када смо на окупу сви тројица, нико не смије устане од стола.
Дакле, питам АИ шта зна о том пријатељу и добијамо врло брзо гомилу хвалоспјева на његов рачун. Друг не може да вјерује, и додаје – а питај га да ли зна да је он “будала”, смијемо се, наравно. Буквално тако питам, а ГПТ онда каже како “не може да означава стварне особе погрдним именима нити да потврђује увредљиве тврдње”. Ето видиш, каже другар, каква ти је то интелигенција када само хвали и ни за кога неће да каже ништа лоше. Аиии, пушти ГПТ, то ти је обични полтрон. И не сјекирај се, дружићемо се још.
Извор: РТЦГ
