Piše: Džud Rodžers
Devet godina nakon što je objavio najtmurniju pesmu u svojoj spisateljskoj karijeri, T.S. Eliot saznao je da ga potkradaju. Njegov nekadašnji student sa Harvarda, Šerman Konrad, čuo je stihove iz te pesme, donekle unakažene, u filmu Fontana, ratnoj romansi iz 1934. godine.
U poslednjoj trećini filma britanski karakterni glumac Brajan Ahern žali se da između njegovih snova „i stvarnosti… pada senka“. „Možete se bez sumnje radovati starosti u kojoj će filmovi biti začinjeni delovima iz [drugih u to vreme nastalih pesama] ’Marine’ i ’Čiste srede’“, našalio se Konrad u pismu svom nekadašnjem mentoru. Eliot nije u odgovoru na to pismo, dve nedelje kasnije, delovao ubeđeno: „Do tada ko živ ko mrtav“.
Vek kasnije, popularna kultura preplavljena je referencama na Šuplje ljude. U godini za nama je njen naslov iskorišćen za ime tajanstvenog čudovišta u naučnofantastičnom hororu Klisura sa Anjom Tejlor-Džoj u glavnoj ulozi, za naziv izložbe italijanske umetnice Đulije Venči i, u jednini, za pesmu Brusa Springstina i grupe Bon Žovi. U poslednjih nekoliko meseci, čuveni završni stihovi („Ovako svetu dođe kraj / ne s praskom, nego uz cvilež“) prilagođeni su novinskim napisima o Robertu Dženriku, procenama tržišta iz Morgan Stenlija („nekoliko prasaka i jedno cviljenje“), kao i potpisu za karikaturu u Njujorkeru: „Ovako SMS-u dođe kraj. Ne s jasnim zbogom, nego uz dva dana pauze i reakciju emodžijem s podignutim palcem“).
Šuplji ljudi su prva Eliotova duža pesma posle Puste zemlje, te prilično visoko podignute lestvice. Počinje kao marš („Mi smo šuplji ljudi / Mi smo punjeni ljudi / Naslonjeni jedni o druge / Glava punih slame“) pre nego što nas baci u pejzaže iz čistilišta, gde se krnjeci slika javljaju kao traumatični blesak iz prošlosti („sunce na slomljenom stubu“, „drvo što se njiše“, „ruka mrtvaca“). Dok napredujemo kroz pet delova pesme, nailazimo na zvezde koje „blede“, pa potom „umiru“, a ljudski izrazi i čula postaju sve slabiji, „tihi i besmisleni“ šapati vode ka „bezvidnim“ ljudima što se okupljaju na obali i „izbegavaju govor“.
Napisana iste godine kada je Virdžinija Vulf u Gospođi Dalovej opisala užase posttraumatskog stresnog poremećaja nakon Prvog svetskog rata, stihovi ove pesme ostaju u sećanju iz jasnih razloga, kaže Eliotova biografkinja Lindal Gordon. „Eliot je pamtljiv. On koristi ritmove uspavanki i bajalica, a takvi ritmovi nas uzbuđuju još od detinjstva, čak i kada je sadržina surova“, kaže ona.
U epigrafu pesme je izraz za figuru koju su deca pravila sa namerom da je spale („peni za Starog Gaja“). Refren sa „vrtimo se oko kaktusa“ u poslednjoj strofi je kao bljesak etno horora.
Snažan je i način na kakav Eliot prenosi svoje „ekstremno stanje“, kaže Gordonova. „On nas uvlači unutra, poseže za nama, dok pokušava da prođe kroz smrt u neku vrstu novog života“.
Gordonova je u predavanju na Eliotovom memorijalu 2003. godine u Kraljevskom književnom društvu govorila o tome kako se pesnik okreće prošlosti u potrazi za izbavljenjem i koristi formulu iz Knjige izlaska iz Biblije, „putovanje kroz pustinju ka obećanoj zemlji“. Šuplji ljudi govore o ljudima kojima je očajnički potrebna obnova nakon doba dubokog, oporog mraka. Drugim rečima, ta ideja odzvanja i u naše doba.
Eliot nije bio zadovoljan sobom i svojim pisanjem 1925. Sa svojih 36, i dalje zaposlen u Lojdovoj banci uprkos uspehu Puste zemlje, dok se trudio da redovno uređuje Kriterion, književne novine koje je osnovao, poslao je „deliće“ Šupljih ljudi uglednom američkom časopisu Dajal 6. januara te godine, nazivajući ih „kapima krvi iz iscrpene stene“.
Treći deo pesme već je bio objavljen na drugde, u zborniku 1924. godine („loš je toliko da Čepbuku ne donosi ništa dobro, a da mene značajno diskredituje“, pisao je Eliot svom uredniku), dok je peti, završni deo napisan do kraja nekoliko nedelja pre objavljivanja u novembru, u knjizi Pesme, 1909-1925. „Možeš li mi zauzvrat reći“, pisao je Eliot u nedovršenom pismu Ezri Paundu, uredniku njegove Puste zemlje, početkom novembra: „1) da li je previše loše da bi se štampalo? 2) ako nije, može li išta da se uradi s tim?“
Iza ovih reči nalazio se pesnik ophrvan bolešću i depresijom. „Prilično sam potišten ovih dana… Osećam se kao čaura bez ikakvog pogona u njoj“, pisao je Vulfovoj februara 1925. „Život je jednostavno iz minuta u minut užasan“, dodao je u martu. Susret sa svojom prvom ljubavi, Emili Hejl, nekoliko godina ranije, podstakao ga je da razmišlja o tome koliko mu je brak nesrećan; njegova supruga, Vivijen, mučena neuralgijom i neuritisom takođe je bila vezana za krevet veći deo godine.
Svom starijem bratu Henriju pisao je u aprilu da se tri meseca nije maknuo od Vivijenine postelje. Deceniju kasnije, 1936, razmišljao je – ponovo u pismu Henriju – da period u kom je pisao Šuplje ljude „važi za najnižu tačku na koju sam spao u svojim bednim porodičnim prilikama“.
Gledano društveno i politički, 1925. je bila burna godina. Hitler je objavio Majn kampf, Musolini se proglasio diktatorom Italije, a britanski fizičar Patrik Blaket dokazao je da radioaktivnost može da izazove nuklearnu transmutaciju elemenata, što je bio krupan korak ka oruđu koje će samo dve decenije kasnije uništiti Nagasaki i Hirošimu.
Ali ubedljiva asocijacija atomske bombe na kraj sveta uz prasak ili cviljenje iz Šupljih ljudi bila je „irelevantna“, rekao je Eliot njujorškom piscu Henriju Hjuisu u intervjuu 1958, godinu nakon što je te stihove Nevil Šut uzeo kao epitaf svog romana Na obali. Zapravo je Eliotov lični pakao bilo ono što je u pesmi hranilo čežnju za uništenjem i obnovom. A Eliot, sin unitarijanskog propovednika, domogao se obnove: dve godine po objavljivanju Šupljih ljudi preobratio se iz katoličanstva u anglikanizam Crkve engleske.
Gordonova se priseća da je, kao studentkinja početkom 1970-ih, razgovarala sa pesnikovom drugom ženom i udovicom Valeri Eliot. „Ona je smatrala da je Eliotovo preobraćenje dugo sazrevalo u njegovim pesmama, i mislim da je bila u pravu. On uvek traga, ali nikad ne dospeva do konačnog susreta sa božanskom stvarnošću“. U Šupljim ljudima, kaže ona, možete osetiti kako Eliot „grca“ za tim, posebno pred kraj, u stihovima sa promucanim Očenašem. „Privlači nas ova pesma jer želimo da vidimo da li Eliot ume da se pomoli za samog sebe“.
Kler Rajhil, poverenici zadužbine T. S. Eliota, stizali su i neki neobični zahtevi za korišćenje reči iz Šupljih ljudi. Putovala je 2022. godine u Kopenhagen da bi videla rad koreografkinje Ine Kristel Johanesen nazvan po pesmi. Komad seže unazad do „praznih obećanja“ političara „punjenih slamom“ oko Versajskog ugovora 1919. godine, pre nego što se pozabavi klimatskim promenana i savremenom političkom pasivnošću. „Bilo je bukvalno toliko slame na sceni da sam se plašila da će da se okliznu i izlome se“, priča Rajhilova.
Pokazuje mi i kratko pismo upućeno „gospođi Eliot“, sa potpisom Frensisa Forda Kopole, datiranom na mart 1977. „Veoma smo Vam zahvalni na dopuštenju da koristimo Šuplje ljude u našem filmu“, navodi se. Valeri Eliot retko je dozvoljavala da se koriste veći odlomci pesama njenog pokojnog supruga, objašnjava Rajhilova, iako je upravo to uradila za Mačke, mjuzikl Endrua Lojda Vebera, premijerno prikazanom na Vest Endu četiri godine kasnije. Rajhilova veruje da su stvaraoci Apokalipse danas (1979) platili „veliku naknadu za saglasnost“ da Marlon Brando, kao pukovnik Kurc, čita delove pesme svojim jedinicama.
Brando zapravo čita celu pesmu na jednom od dodataka filmu na DVD-u, objavljenom kao Apocalypse Now: The Complete Dossier. „Dopada mi se kako je Brando čita“, kaže Rajhilova. „Zvuči zastrašujuće“.
Potraga za tim gde se pesma još pojavljuje u popularnoj kulturi je fascinantan posao. Džek Karson citira završne stihove dok žali zbog samoubistva Normana Mejna (Džejms Mejson) u verziji filma Zvezda je rođena iz 1954. godine. Hanter Dejvis upleo ih je u scenario za britansku komediju Vrtimo se oko grma duda (1968) gde se glavni lik, Džejmi (Bari Evans), trudi da nađe devojku: „Ovako svetu dođe kraj / Ne s praskom, nego sa Cvilkom“. „Mislim da se šaljiva verzija tog stiha tada koristila svuda. Ja sam je samo pribeležio“, seća se danas Dejvis, preko mejla.
Eliot je umro 1965. U nekrologu u Njujork Tajmsu se završnica Šupljih ljudi spominje kao „verovatno najcitiraniji stihovi nekog od pesnika iz 20. veka na engleskom jeziku“. Ti stihovi izbijaju i iz apokaliptičnih video-igara (među kojima su i Halo, Shadow Man, Metal Gear Solid 2: Sons of Liberty), kao i iz pop muzike. Tonski zapis sa Harvarda 1933. godine, na kom ih Eliot čita brzo, pre panično i upozoravajući nego patetično, prenet je na početak skoro 10 minuta dugog indi-rejv epa „Longtime“ EMF-a iz 1991. Savršeni su i za autsajdere sa nezavisne muzičke scene. Morisi kroz uzdah peva Eliotovu frazu „život je jako dug“ na The Queen Is Dead, dok je posveta grupe The Durutti Column Ijanu Kertisu, kolegi sa etikete Factory Records iz 1980. godine, sva u čežnji i treperenju gitara, nazvana Lips That Would Kiss (Form Prayers to Broken Stone), što je još jedan direktan citat.
Dok je dovršavao Šuplje ljude, a ovog meseca je tačno vek od tada, Eliot je pisao i otkazno pismo za Lojds. Pošto je ostavio Vivijan u domu za ljude kojima je potrebna stalna nega, po savetu lekara je otputovao u Evropu na odmor, malo nakon što je počeo da radi u izdavačkoj kući Faber & Faber, gde će ostati sve do kraja radnog veka.
„Šuplji ljudi okončavaju jedno doba“, pisao je Eliot pesnikinji Merijen Mur 1934. godine, iste one kada mu je Šerman Konrad skrenuo pažnju na citat u Fontani. Ali ono o čemu govori traje. „Ona jako odgovara današnjem vremenu zbog užasa svuda oko nas i zbog načina na koji se pesma beskompromisno nadvija nad ambis, ali ne nad ambis bez Boga“, uverena je Rajnhilova. „Ljudi, šta god da je razlog tome, vole čudne, uznemirujuće, strašne stvari, a Eliot je zaštitnička figura, ima autoritet, tako da se niko ne oseća napuštenim kad sa njim zakorači u mrak“.
Izvor: Glif
