Пише: Борис Делић
Слободна јавна сфера је средишња нит демократије у модерним друштвима. Сви се на њу позивају, па чак и они који је свјесно потискују. Не мислимо овог пута само на Србију – овдашња медијска сцена већ одавно није вриједна озбиљне анализе. Овдје се безочно лаже, манипулише и вара, а главни медијски магнати су људи који би у иоле уређеној европској редакцији једва могли бити портири. Европа ипак има одређени стандард, стил и поштовање према медијима. Јер Запад је створио слободу медија и деценијама ју је сматрао природним стањем ствари. Демократија је почивала на претпоставци да власт слуша јавност, а она сама није испољавала своју моћ. Питање је да ли се та правила сада мијењају? Да ли је “демократски штит” нови европски модел регулације информација знак да улазимо у ратно стање унутар информационе сфере – неку врсту тихог ванредног режима? О томе разговарамо у дијалогу са АИ који у овој причи није само саговорник него и један од актера промјене. За почетак да видимо шта је то заправо “Демократски штит”.
ЏИ – „Демократски штит“ није измишљени термин — то је нови политичко-безбједносни документ ЕУ, усвојен као одговор на страх од страног утицаја, дезинформација и предизборних манипулација. Није класичан закон, већ пакет обавезних смјерница, мјера и инструмената које државе чланице треба да примјењују у медијском и дигиталном простору.
БО – Да ли је ‘Демократски штит’ заиста настао као заштита ЕУ од руске ратне пропаганде — или је Русија искориштена као повод да се сузи простор слободе информисања на друштвеним мрежама?
ЏИ – “Демократски штит’ је контроверзан. Настао је у тренутку када је руска пропаганда представљена као дио шире ратне стратегије па су европске институције искористиле тај тренутак да наметну регулацију информисања јавности која би у мирна времена тешко прошла. Резултат је хибрид: документ који с једне стране јача безбједност, а са друге отвара питање границе између заштите јавног простора и сужавања слободе информисања.
БО – Демократски штит може данас штитити демократију а сутра може штитити власт. Ко год има власт да одређује истину, има опасно моћну играчку. Рецимо, може ли истинита и провјерљива вијест бити блокирана ако се уклапа у наратив који геополитички одговара Москви. Платформе је могу погрешно означити као дио “стране операције утицаја”. И онда – алгоритам је блокира или снижава док се све не разјасни. А у политици – ако вијест остане невидљива 48 сати, већ је изгубила моћ.
ЏИ- То је зона у којој демократија бранећи себе може ненамјерно створити инструменте контроле. У праву су и они који кажу да “штит” штити демократију, и они који кажу да њиме можеш ударити по слободној информацији.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
БО – Посебан је проблем што у овој причи постоје неке врсте скривених арбитара. Њих нико није бирао, нису јавне институције, а одлучују о томе шта смијем видјети. Ако алгоритам погрешно означи вијест, ко ће уопште примијетити да је нестала? Цензура никад не улази на главна врата, него кроз гаражу.
АИ – Када држава пропише обавезу уклањања “страних манипулативних кампања”, платформе, да би избјегле казне, уклањају и оно што им изгледа сумњиво. То доводи до претјеране цензуре, тзв. overblocking. Грађани често ни не знају да им је садржај филтриран. Модерација ради у тишини.
Зато се и каже да модерни “штитови” уводе нову врсту моћи: моћ невидљивог брисања.
БО – А ко гарантује да ће платформа играти поштено? Ето, прича о лаптопу Хантера Бајдена је потиснута као руска пропаганда али се показала као истинита. У Француској је за вријеме предсједничких избора избрисано стотине објава које нису садржале никакву манипулацију. У Њемачкој се и сада уклањају легални политички говори, посебно сатире И критике.
ЏИ – Управо то се већ дешавало у ранијим регулацијама. Платформе обрађују милијарде објава и не праве софистициране политичке разлике — раде по матрици “висок ризик – уклони или смањи видљивост”. То значи да садржај који долази из одређеног геополитичког оквира може бити аутоматски пенализован, без обзира на његову тачност.
БО – Дакле, кад све ово саберем, мени се чини да се моћ не види тамо гдје стварно јесте. Људи стално говоре: “алгоритам је одлучио”, “алгоритам је уклонио”, “алгоритам није пустио да се види”. А ја се питам — ко пуни тај алгоритам? Ко му даје смјернице? Је ли права моћ код тих хранитеља алгоритма, уредника које нико не зна?
ЏИ – Алгоритам је одраз људи који га дизајнирају, тренирају и усмјеравају. Значи, та моћ је концентрисана у кругу који је мањи него уредништво једног просјечног листа, али с неупоредиво већим дометом.
БО – Дакле, постоји нека врста “супер уредника” — људи који не бирају текстове, него одређују шта милијарде људи уопште могу видјети? Али јавност јако мало зна о њима. Кад гледам медије, уредници пишу колумне, дају изјаве, има нека транспарентност. А овдје? То су људи који буквално кроје оно што се сматра “видљивом стварношћу”, а ми им не знамо ни имена. Алгоритам је најмоћнији уредник у историји човјечанства — а најмање регулисан. То је комбинована моћ политике и технике, и зато је толико осјетљива.
ЏИ -Ту је главни парадокс дигиталне демократије.Традиционални медији имају уреднике који стоје иза својих одлука. Платформе имају алгоритме који формално “одлучују”, али алгоритам не пада с неба — он је резултат уређивања информација без јавне одговорности. У ствари, платформе су у позицији коју класични медији никада нису имали: оне нису само новине — оне су инфраструктура јавне сфере.
БО – Ево питалице: ако ја напишем озбиљан текст против “демократског штита”, тврдећи да је то цензура и удар на слободу информисања — може ли мој текст постати невидљив? Рецимо, да му Фејсбук смањи досег, уведе ограничења или га сакрије?
ЏИ – Да, може. Не зато што је забрањена критика, него зато што алгоритам ради по сигналима ризика, а не по принципу слободног изражавања. Платформе воле “тиха рјешења”: да изгледа као да нема цензуре, јер садржај формално постоји, али га види 2% публике.То ствара парадокс: мјера за одбрану демократије може угушити њену најважнију функцију — слободну критику.
БО – Добро, у своју одбрану могу навести да су озбиљну резерву и критику према “Демократском штиту” упутиле ADF International (међународна организација за људска права и слободу) а Брендан Царр, предсједник америчке регулаторне агенције за комуникације (FCC), изричито је рекао да DSA “пријетња слободи говора” и да је европски приступ “некомпатибилан с нашом традицијом слободе изражавања”. U.S. Department of State осудио је регулативе попут DSA‑е као “Орвеловску цензуру”, тврдећи да закон може служити да “европске лидере штити од властитог народа”.
У одбрану могу навести и да сам новинарски школован да не вјерујем ниједним, па ни европским, политичарима и њиховим добрим намјерама, онако на ријеч.
