Пише: Милорад Дурутовић
Ова година протиче у знаку великог јубилеја – 180 година од објављивања Луче микрокозма. Међутим, статус јубилеја, несумњиво, заслужује и један други догађај, који се показао од посебног значаја за развој онога што данас називамо његошологијом. Наиме, прије тачно сто година, у часопису Мисао, у неколико наставака, Алојз Шмаус започео је своје систематско, текстолошко и компаративно, а уједно и вишедеценијско истраживање Његошевог стваралаштва. Његово опредјељење да, тада, у средиште својих испитивања постави питање оригиналности Луче микрокозма показало се као отварање – и експлицитне и имплицитне – полемике са тада доминантним становиштем књижевне критике, која је у великој мјери прихватала став Јована Скерлића да је Луча најмање оригинално Његошево дјело, односно да представља епигонски одјек Милтоновог Изгубљеног раја.
Још прије Шмауса, таквом ставу супротставио се владика Николај Велимировић, истичући да ако би и требало тражити неку литерарну претходницу, онда би то прије Милтона био Данте. „Увид у литературу о Лучи микрокозма био је повод Николају Велимировићу“, како то запажа Мирко Кривокапић, „за резигнирано питање: ʼТуђа форма, туђи дух – шта је онда Његошево?ʼ“. Ипак, Велимировић, за разлику од Шмауса, није понудио подробнију аргументацију својих закључака. Уосталом, његов приступ кретао се у другачијем правцу – могло би се рећи да је Велимировић утемељио теолошки и теопоетски приступ проучавању Луче микрокозма.
Христолики младић и аспекти хорора у поезији Бећира Вуковића
Према томе, тек са Алојзом Шмаусом, и пуних осамдесет година након објављивања, Луча микрокозма налази свога првог, у филолошком смислу, истинског тумача. Узмемо ли у обзир укупан Шмаусов допринос тумачењу Његошевог дјела, онда можемо устврдити да у овом њемачком слависти и балканологу налазимо можда и најважније име његошологије у ХХ вијеку. Но, чак и када бисмо занемарили његов допринос таквог усмјерења, име Алјоза Шмауса имали бисмо због чега памтити.
*
Алојз Шмаус био је њемачки лингвиста, слависта и балканолог. Рођен је 28. октобра 1901. године у једном селу у Баварској, на граници Њемачке и Чешке. Гимназију је завршио у Метену, а студије словенске, романске и енглеске филологије похађао у Прагу и Минхену. Докторирао је 1923. године на Универзитету у Минхену тезом Развој коњукцијске хипотаксе у чешком језику. Па ипак, под утицајем слависте Герхарда Геземана, који је прије Првог свјетског рата живио у Србији, Алојз Шмаус је 1924. године дошао у Београд. У почетку је радио као суплент њемачког језика у Првој мушкој гимназији, а потом, од 1928. године, као лектор за њемачки језик на Београдском универзитету. У Београду је научио српски језик „запањујуће добро“, како је забиљежио Дејан Медаковић, и брзо се укључио у интелектуалне токове српске престонице. Сарађивао је са Симом Пандуровићем, Велимиром Живојиновићем Масуком, Павлом и Богданом Поповићем, Александром Белићем и Радованом Кошутићем. Године 1930. оженио се Босиљком Михајловић, чиновницом Министарства просвјете.
Током тридесетих година истраживао је народну поезију и културу, објављивао радове о Његошу, Јовану Суботићу и муслиманском гуслару Ћор-Хусу Хусовићу, као и преводе и лингвистичке студије. Његово најпознатије дјело тог периода је Немачки у 100 лекција (1938), а тај приручник и до данас је у употреби.
За вријеме окупације Београда (1941–1944) био је директор Немачког научног института. Иако у службеној функцији, није активно сарађивао са окупационим властима. Савременици, међу њима и Медаковић, свједочили су о његовом коректном и пријатељском односу према Србима. Залагао се за очување библиотеке Владимира Ћоровића, спасавао око 30 хиљада књига у Институту; настојао да помогне својим колегама Александру Белићу и Виктору Новаку, како не би остали у заробљеништву.
Пред завршетак рата вратио се у Њемачку, гдје је наставио научни рад у области славистике и балканологије. Задржао је блиске везе са југословенским научницима и након рата, па је више пута посјећивао Југославију. Преминуо је у Минхену 17. јула 1970. Године. Године 1988. на Универзитету у Минхену основана је Фондација Алојз Шмаус, која финансира истраживања из области јужнословенске књижевности и културе.
Алојз Шмаус је објавио више од 400 научних радова из славистике, балканологије, теорије књижевности и лингвистике. Сматра се једним од пионира модерног проучавања јужнословенских књижевности у Њемачкој. Његово капитално дјело представља превод Горског вијенца на њемачки језик, објављен 1963. године са обимним предговором и коментарима, чиме је заокружио своје дугогодишње проучавање Његошевог стваралаштва. Током 1925. године, у листу Мисао, Алојз Шмаус започиње своје вишедеценијско испитивање Његошевог стваралаштва. Ти рани радови биће обједињени и допуњени у студији Његошева „Луча микрокозма“, која је објављена у Београду 1927. године. Доцније ће Шмаус испитивати у појединачним радовима, што на њемачком што на српском језику, и друга Његошева дјела, посебно Горски вијенац. Већина тих радова обједињена је у ЦИД-овом издању из 2000. године под називом Студије о Његошу.
**
Седмољеће које претходи настанку Луче протекло је у знаку Његошевог књижевног ћутања. Тачније, од 1837. до 1844. године Његош је написао свега десет, и то пригодних пјесама. Та седмогодишња тишина која претходи спјеву, као и тишина која слиједи након посљедњег молитвеног узвика – „земља слави свога спаситеља!“ – у симболичкој равни исписује ангелолошки оквир Луче микрокозма.
Милорад Дурутовић: Вријеме крекетуше (Сасвим мали појмовник пакла)
У писму Сими Милутиновићу од 24. јуна 1845. године Његош пише:„[…] пошиљем ти моје мало дјелце Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста. Овијем ти дјелцем утруђујем и молим да ми га даш напечатати у тамошњу дивну печатању, да ми изволиш коректором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш каквим високим идеалним вињетом“.
Његошево тиховање, које можда има исихастичко поријекло, врхуни писањем спјева управо у данима Великог поста, када, како биљежи Милорад Медаковић, „не пушташе никога к себи до мене“. Разумљиво је да такво духовно стање, као и кратко вријеме израде спјева, остављају снажан утисак и на читаоце и на тумаче.
Предисторија Луче, односно генеза спјева, биће предмет интересовања и Алојза Шмауса, који ће, међутим, бити свјестан и другачијих околности, па ће се присјетити и ријечи Вука Вревића: „Ако смемо веровати Вуку Врчевићу“, вели Шмаус, „овај спев је Његошу ʼскратио добар део његовог животаʼ. Тврди се, наиме, да је он настао за кратко време непрекидног рада, уз то у прегрејаној соби коју Његош током целог рада уопште није напуштао.“
Шмаус ће бити један од првих који ће покушати да поријекло Луче, њену генезу, пронађе у Његошевим мисаоним пјесмама, тако да може дјеловати као да је Луча, − „владици (…) дјело најмилије“ − заправо Његошев цјеложивотни стваралачки пројекат.
Космолошке идеје могао је Његош усвојити још од свога учитеља Сима Милутиновића Сарајлије, па се генеза његовог космолошког мишљења може пратити већ од најранијих пјесама. Управо ће тиме Шмаус започети своју студију Његошева „Луча микрокозма“, налазећи да би се „не само поједини стихови, него чак и целе строфе из песме Црногорац к свемогућем Богу могле уврстити у текст Луче микрокозма“. Он изводи и друге паралеле, имајући у виду пјесме Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима и Ода сунцу (1836). Као посебан прелудијум спјева често се узима пјесма Мисао. С друге стране, до данас је можда недовољно разматрана пјесма Заробљен Црногорац од виле, која се, по својој структури и путописном карактеру, може разумјети као Луча у малом. У њој се јавља и ангелолошка фигура виле, што можемо тумачити као Његошево рано одвајање од фолклорних и класичних топоса у настојању да неке мотиве христијанизује, као што ће учинити и са мотивом или фигуром путовође у небеске свјетове у Лучи.
У предговору своје студије Шмаус истиче да је његов циљ да Лучу микрокозма покаже као оригинално дјело, а не као резултат одјека и утицаја туђих књижевних дјела: „Ова књига је само један мали прилог проучавању Његошевог религиозно-филозофског спева. Њен је главни задатак да утврди и одвоји туђе утицаје, уколико је то уопште могуће, и да на основу детаљнијег упоређивања докаже да је Његошев спев у великој мери оригиналан, не само својом песничком композицијом, већ такође својим идејним склопом, и да Његош, због тога, заслужује своје место у историји религиозне поезије, где блистају најсветлија имена светске књижевности – као Данте, Милтон, Клопшток и други.“
Прије него што приступи компаративном разматрању сличности и разлика са ауторима који су се јављали као могући Његошеви претходници, Шмаус ће, узгред, изнијети мисао која ће остати темељна за потоњу његошологију. Он каже да је „Његош дете свога доба“, односно да његово дјело „носи у себи све главне одлике романтике – њену меланхоличну узнемиреност душе, метафизички полет и снажан религиозни дух“. Шмаус у Лучи препознаје и програмске, поетичке амблеме романтичарске поетике. У стиховима „Свемогућство светом тајном шапти / само души пламена поете“ он види романтичарски топос „позива пјесника“ на „свету мисију пророка“.
Каснији тумачи Његошевог дјела настојали су, пак, да га изведу из контекста епохе којој припада, тумачећи га према социјалним или идеолошким потребама свога времена. Такви приступи занемарују универзалност Његошеве идеје и чињеницу да је књижевност истовремено чин тренутка и чин континуитета – како би рекао Т. С. Елиот, спој традиције и индивидуалног талента. Одсуство читалачке културе и образовања, одсуство естетског и интелектуалног васпитања, често је производило застрашујуће интерпретације, не само у контексту дневнополитичких потреба, него и у академској књижевној пракси.
Милорад Дурутовић: Терор државне администрације и неки нови клинци
Шмаусов његошолошки темељ брзо је био дестабилизован развојем и побједом комунистичке утилитарне доктрине. Док је Горски вијенац лишаван свог магистралног, косовско-завјетног слоја, а у корист афирмације херојства као тек пригодног епског насљеђа, Луча микрокозма је измјештана из свог хришћанског, хексамералног и метафизичког контекста у корист идеолошких интерпретација. Тако се Његош почиње представљати као: „конфесионално индиферентан“ и „вјерски либералан“ пјесник (Милан Ф. Ракочевић, Црногорски прометеј, Љубљана, 1940); „атеиста“ (Милија Станић, Његош као атеист, Феријалац, 1936); „велики јеретик у односу на догме хришћанског учења“ (Михаило Марковић, Критичка и филозофска мисао Петра II Петровића Његоша); „револуционарни борац и филозоф“ који се „приближава социјалистичком хуманизму Маркса и Енгелса“ (Душан Недељковић, Његош филозоф, 1963); заговорник „теолошког материјализма“ (Војислав Никчевић, Млади Његош. Пјесникови путеви ка синтези, Цетиње, 1978)… (Видјети детаљније: Микоња Кнежевић, Његош и исихазам, 2016, 4−6). Ипак, чак и овакве идеолошки инспирисане оцјене само додатно потврђују да Његош јесте величина око које се заједница и јуче и данас једако одређује.
Ванкњижевних странпутица нема код Алојза Шмауса. Његова филолошка и компаративна анализа остаје од фундаменталног значаја за континуитет његошологије, која у његовом дјелу препознаје и Његошево доба и његову свевременост, као и дубоку укоријењеност у европску књижевну, духовну и филозофску традицију. Зато је вриједно споменути и оне који су наставили да унапређују Шмаусов приступ: Перо Слијепчевић, Аница Савић Ребац, Мирон Флашар, Мило Ломпар и Микоња Кнежевић.
Но међу првима ће Алојз Шмаус приступити компаративном изучавању Луче микрокозма, трагајући за сличностима и разликама – за оним што би се у каснијој књижевној науци назвало интертекстуалним релацијама. „Није немогуће“, каже Шмаус, „да је Његош први, путописни део свога спева конципирао угледајући се на флорентинског песника. Други део Луче микрокозма, који описује пад анђела, нема ништа заједничко са Дантеовим делом и по начину обраде стоји много ближе Милтоновом Изгубљеном рају.“ Због свега тога − због сличности у равни теме и сижеа, Шмаус ће, даље, закључити: „Његошево дело може нам, при површном посматрању, изгледати као делимично комбиновање Дантеовог и Милтоновог спева. Али како је црногорски песник повезао тако хетерогене песничке предмете? Ту је Његош врло оригиналан.“
Ово је, дакле, важан став који Шмаус успјешно образлаже непосредним компарацијама. Он дословно препричава, готово симултано, Изгубљени рај и Лучу, како би показао основне мотивске и сижејне аналогије. Ипак, готово у сваком од тих случајева можемо пратити како се Његош, с једне стране, својом креативном идејом затвара за своје претходнике, али се, истовремено, отвара ка нечем новом. Потврдило се заправо оно што ће каснија наратологија исказати ставом да сваки жанр памти своју прошлост, чак и када то није намјера аутора. Према томе, питање оригиналност се не рјешава питањем да ли је нешто „већ виђено“, већ питањем како је то виђено.
Премда је Шмаус имао полемички мотив – потребу да се супротстави тада актуелном, површинском и површном читању Луче – отворио је питање које остаје трајно релевантно: Луча микрокозма израста у жанр космогонија, али због ауторовог изразито теолошког позвања она се истовремено уписује и у традицију хексамералне књижевности. Отуда ће Шмаус ући у разматрање даљих аналогија, трагајући за могућим утицајима у поезији Ламартина и Клопштока, настојећи да Његоша сагледа у контексту европске религијске поезије. Но, због филозофичности спјева, он се неће на томе зауставити, већ ће кренути и у правцу поређења са старом филозофијом – са Платоном и Оригеном.
Алојз Шмаус нигдје не тврди да туђих утицаја код Његоша није било; напротив, он их прецизно идентификује и аналитички разлаже. У поглављу Његош и Милтон, поставља кључно питање: „Је ли Његош познавао и читао Милтона?“ – и при тражењу одговора позива се на Вуксанов опис Библиотеке владике Рада: „Један дио Владичиних књига био је у Цетињској гимназијској библиотеци. Између осталих књига чувао се у овој библиотеци Милтонов Изгубљени рај (у руском преводу). Ова књига била је пуна забиљежака.“ […] „Овај Његошев егземплар Изгубљеног раја могао је историчару књижевности пружити већу услугу него све, ма и најстрпљивије трагање и најсавеснија анализа. Али зао удес задеси ову књигу, јер је ʼдоцније нестао из гимназијске библиотеке Владичин *Изгубљени рајʼ.“
Сличних настојања било је и код потоњих тумача, како у потрази за могућим Његошевим читањем Платона, Оригена, Дионисија Ареопагита, тако и за познавањем апокрифа. Данашњем проучаваоцу књижевности може дјеловати необично то критичарско трагање за, условно речено, „материјалним доказима“. Ипак, Шмаус полази од важне чињенице: Његош је био аутодидакт – више самоук него формално образован. Управо зато, за разумијевање његових утицаја, значајно је знати да ли је одређену идеју могао примити из оригинала, превода или посредних извора. Шмаус истиче да је Његош имао увид у све што је српска култура тога доба могла понудити, будући да је био претплатник и читалац водећих књижевних часописа. Осим тога, не треба заборављати ни да је добијао знања и имао сусрете, па водио и преписке са неким од најобразованијих људи свога врмена.
Могућности извора и утицаја добијају нарочиту важност и када се испитује једно од најконтроверзнијих мјеста у тумачењу Луче – њена хетеродоксија, односно одступање од библијског и црквеног учења. У томе лежи и суштинска разлика између Милтона и Његоша. Према Шмаусу: „За Његоша је Адам првобитно створен као анђео, заједно са Сатаном, и он учествује у побуни. Само зато што се благовремено покајао, казна му је ублажена. Земља му је створена не као место среће и уживања, попут библијског Едена, него као место казне, привременог заточења, где има да испашта свој грех учињен у преегзистенцији, у стању чистог духа.“ Шмаус закључује: „Овде се већ уочава Његошево одступање од црквеног учења: пад људског рода, по Његошу, има свој узрок још у преегзистенцији, у учешћу Адамовом у побуни небеских духова, док библијски грех у рају губи, према томе, готово сваки значај. […] Сликање небеске буне постаје главни, а не само епизодичан предмет Његошевог певања.“ Међутим, Шмаусово инсистирање на Његошевој хетеродоксији у каснијим радовима критичара биће највише оспоравано, као да је Шмаусу, збиља, промакло да уочи онај слој текста, који, на примјер, Жарко Видовић назива литургијским слојем Луче.
Милорад Дурутовић: „Са онима који су за четири године уништили Никшић“
Питања побуне на небу, трагање за одговорима у преегзистенцији, као и идеја анамнезе − одвела су Његоша у правцу платонизма и оригенизма, несумњиво много више него што су Данте и Милтон могли бити његови непосредни узори. Поред тога, Шмаус уводи у разматрање и Његошев однос према Алфонсу де Ламартину (1790–1869), чију је поезију Његош читао и преводио („Химна ноћи“). Закључује тим поводом: „Црногорски песник често надилази чак и Ламартина снагом религиозне маште која велича Божје свемогућство.“
Посебно поглавље Шмаус посвећује испитивању сродности између Његоша и њемачког пјесника Фридриха Готлиба Клопштока, чији се Месије у преводу на руски језик налазио у Његошевој библиотеци. Упоредивши ова два спјева, Шмаус закључује: „Вера у преегзистенцију представља најважнију сличност између Клопштока и Његоша, и то утолико значајнију што је нема у Милтоновом делу. […] Али било би пренагљено на основу те сличности објашњавати концепцију Његошеве Луче. Клопшток ову идеју не спроводи до краја, док је Његош разрађује у облику блиском Оригеновом учењу о човековом паду.“ Отуда је Његош, много прије него на Западу, инспирацију за свој алегоријски спјев нашао на Истоку. Тако ће и каснији његошолози налазити тродјелни коцепт: пад, пут и откровење у Лучи, што се прије може схватити као траг визнатијске мистике и исихазма, неголи утицај западне теологије. Међутим, Шмаусу припада првенство у погледу разумијевања Његошеве културне синтезе, односно увезивања источне духовности, античке филозфије и драме модерног, нововјековног искуства. Ако бисмо, најзад, и данас тражили одговор у чему се највише очитује Његошева аутентичност, онда бисмо је нашли у модерној синтези Атине и Јерусалима. Но, та модерност јесте и тас антрополошке горчине у искуству Новог Вавилона, којег је Његош изгледа са стрепњом наслућивао.
***
ЊЕГОШ КАО ЧОВЕК И ПЕСНИК — предавање које је Алојз Шмаус одржао 1935. године у Југословенско–њемачком друштву у Београду — почиње на сљедећи начин:
„ʼЊегоша само Србин може осећати и разуметиʼ, тврдио је 1885. године Станислав Вулевић, српски историчар књижевности. Ако је то тачно, — каже Шмаус — смео бих само с највећом стрепњом изаћи пред вас, како бих као човек који није Србин покушао да онима који нису Срби скицирам лик великог југословенског песника, на кога је његова нација поносна, чије име представља култ и чије је главно дело, Горски вијенац, постало нека врста националне библије.“
Шмаусова стрепња несумњиво је била одраз његове културе и људске скромности. Али, гледано из данашње перспективе, та је стрепња сувишна према заслугама које је Шмаус оставља у насљеђе. Његов допринос разумевању Луче микрокозма, тумачењу смисла косовско-завјетне мисли Његошеве, поједначавању култа Милоша Обилића и историјске свјежине Карађорђа, његово смјештање Његоша у оквир најбоље европске књижевне и теопоетске космогоније/космологије, и, најзад, превођење Горског вијенца на њемачки језик — све то чини Шмаусову стрепњу не само неоправданом, него и величанственом у својој скромности.
