Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Појам пост-истина (eng. post-truth) први је сковао америчко-српски драмски писац, сценариста и романописац Стив Тешић 1992. године у есеју за часопис Нација (eng. The Nation). Тешићева формулација била је готово пророчанска: након низа политичких афера, скандала, рата у Вијетнаму и систематских лажи, америчко друштво није посегнуло за истином као за инстанцом ослобођења, већ је, из комфора и прагматичних потреба, одлучило пристати на живот у лажи. Ријеч је о својеврсном егзистенцијалном избору: не ради се више о превари одозго, о манипулацији којој се пасивно подлијеже, већ о добровољној капитулацији одоздо — о спремности друштва да се одрекне истине зарад психолошке сигурности, политичке лојалности или емотивног комфора.
Такав увид отвара дубљи филозофски хоризонт унутар којег истина више не фигурира као темељна категорија и чврста осовина заједничког живота, него се трансформише у варијаблу, у једну од опција у мноштву дискурзивних конструкција, која је подложна тржишним, политичким и афективним стратегијама. Пост-истина, дакле, није пука замјена истине лажима, него успостављање нове семантичко-онтолошке конфигурације у којој вриједност тврдње не зависи од њене истинитости, већ од њене употребљивости, емоционалне привлачности и перформативне снаге. Онтолошки, то значи да истина губи статус неупитног темеља реалитета, а епистемолошки да више не посједује привилеговану функцију критеријума знања. У пост-истини, реалитет се не открива, него производи: свијет није хоризонт према којем се спознаја усмјерава, већ пластична маса коју обликују медији, алгоритми, политике и психолошке потребе.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Касније ће Ралф Киз, у књизи Ера пост-истине: неискреност и обмана у савременом животу (2004), прецизно детектовати радикалан помак у друштвеној перцепцији истине и лажи. Оно што је у традиционалном моралном имагинаријуму представљало преступ и девијацију — лаж — у савременом се друштву више не доживљава као нарушавање етичког поретка, већ као прихватљива, па и пожељна форма друштвене интеракције. Лаж престаје бити скривени прекршај и прераста у облик очекиваног понашања; она се више не скрива с осјећајем стида, него се пласира с прећутним одобравањем, као неопходна стратегија адаптације у свијету који почива на перформативним и реторичким учинцима. Тиме се брише онтолошка разлика између истине и лажи, па се умјесто чврсте границе појављује широка зона нијанси — „побољшана стварност“, „полуистина“, „спин“.
Киз тај процес разобличава кроз појам „мекане истине“ (eng. soft truth) — хибридне конструкције која не оперише на бинарној оси истине и лажи, већ заузима трећи простор, зону реторичке и емоционалне увјерљивости. У тој зони није важно да ли исказ одговара стварности, него да ли успјешно резонира с очекивањима публике, да ли пружа психолошку утјеху, или да ли производи жељени политички ефект. Ради се, другачије речено, о културној клими у којој се стварност систематски ублажава, уљепшава и трансформише у „прихватљиву верзију“ себе саме. Лаж више не разара друштвени поредак, него га организује; она постаје друштвена вјештина, софистицирана техника самопрезентације и колективног опстанка у медијски засићеном и информацијама пренатрпаном свијету.
Тај помак показује да граница између истине и лажи више није онтолошки јасна, него флуидна и разводњена у поље дискурзивних нијанси: од еуфемизма и „бијеле лажи“ до политичког спина и пропагандне конструкције. Посљедица је дубока нормализација обмане: она више не припада рубовима друштва, већ његовој самој структури, постаје модус вивенди и регулатор друштвених односа. Ако је за античке филозофе истина била оно на чему почива заједница и смисао људског опстанка, онда пост-истина свједочи о преокрету у којем се истина од темеља преображава у ресурс – у плуралну, релативизовану и перформативно употребљиву фигуру. То означава не само социолошку појаву, већ и дубоку епистемолошку и етичку кризу у којој истина престаје бити услов мишљења и постаје предмет манипулације, потрошње и емоционалног избора.
У овом критичком пресјеку могуће је разабрати три кључне осовине које структурирају феномен пост-истине: лингвистичку, политичку и епистемолошко-филозофску. Свака од њих не представља само аналитичку димензију, већ отвара фундаментално питање о природи истине и њеном мјесту у савременој култури. Лингвистичка осовина показује како се сама структура језика премјешта и адаптира како би произвела нову стварност; политичка осовина открива симбиозу моћи и манипулације у којој истина губи свој ауторитет; док епистемолошко-филозофска осовина проблематизује границе знања, сумње и рационалног консензуса у епохи у којој се повјерење у науку и институције системски урушава.
- Лингвистичка осовина: префикс пост као семантичка детонација
Префикс пост у термину „пост-истина“ не носи тек хронолошки смисао „након истине“, већ означава радикалну трансформацију њеног статуса. У истом семантичком регистру у којем налазимо појмове попут „постмодернизам“, „постхуманизам“ или „постфактичко друштво“, он не сигнализира просто напуштање претходног хоризонта, него његово преуређење, преусмјеравање и концептуалну мутацију. Ријеч је, дакле, о семантичкој детонацији: истина се не укида, него се реконфигурише. Она остаје присутна, али више не као трансцендентни критериј на основу којег се хијерархизују дискурси, већ као један од мноштва конкурентских производа у пољу значења — производ који се надмеће с наративима емоционалне сугестивности, с императивима политичке инструменталности и с логиком медијске ефемерности.
Управо на овом мјесту отвара се паралела с Орвеловим концептом Новоговора из романа 1984.: „Новоговор је био замишљен не да прошири него да сузи круг појмова доступних људској мисли, и тој сврси је посредно користило смањивање броја ријечи на минимум.” Орвел показује како се осиромашивањем језика осиромашује и само мишљење: оно што се не може именовати, не може се ни мислити, а оно што се не може мислити, не може се ни постојано живјети: „Ријеч слободан је постојала и у Новоговору, али се могла употребити само у реченицама као што су ‘Ово сједиште је слободно’ или ‘Бићу тако слободан да вас замолим за један жилет’. У старом смислу ‘политички слободан’ или ‘интелектуално слободан’ није се могла употријебити, пошто политичка и интелектуална слобода више нису постојале ни као појмови, због чега су нужно биле безимене.“ Језик у том смислу није неутрално средство, него онтолошки и епистемолошки хоризонт који одређује границе стварности.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Но, док је Орвелова визија била обиљежена тоталитарном семантичком репресијом — бруталном редукцијом рјечника, фалсификовањем историјских чињеница и систематским брисањем појмова — пост-истина се не развија путем забране, већ путем инфлације. Умјесто репресивне негације, савремено друштво суочава се с алгоритамским филтрирањем, тривијализацијом и перманентном дистракцијом. Језик више није забрањен, већ презасићен; смисао се не гуши у тишини, већ се раствара у буци — у пролиферацији мимова, слогана и наратива који привлаче пажњу, али је истовремено расипају. У ери пост-истине, политичка моћ не забрањује, већ преплављује: истина се не затвара у кавез, него бива разводњена у мноштву конкурентских, фрагментираних наратива. Политичка манипулација више не почива на ригидној цензури, већ на пролиферацији верзија стварности, на производњи толиког броја „истина“ да сама могућност разликовања истине од лажи постаје ирелевантна.
Дигитални дискурс, обликован виралним мимовима, емотиконима, слоганима и фрагментима, не уништава истину силом, него је раствара у површној експресивности. Парадоксално, то значи да језик пост-истине није осиромашен, већ хиперпродукован — али управо у тој инфлацији знакова, брзини циркулације и несталности значења долази до епистемолошке дезоријентације. Истина се више не тражи, она се скролује; не открива се кроз аргумент, већ се лајкује као афективни импулс.
Филозофски речено, префикс postу „пост-истини“ не значи напуштање истине, већ њено премјештање у нови онтолошки режим: из статуса корелата стварности, истина постаје естетско-реторичка функција дискурса. Она више није вертикала на којој се заснива заједнички свијет, већ хоризонт нестабилних и промјенљјивих ефеката језика. Управо зато, у епохи пост-истине, говорити о истини значи говорити о начину на који се она производи, обликује и дистрибуира, а не о њеној кореспонденцији с реалитетом.
- Политичка осовина: истина и моћ у антитетичком заносу
Од Платона до Хане Арент, филозофска традиција уочава темељну напетост између истине и политике. Истина, у својој онтолошкој и епистемолошкој димензији, претендује на стабилност, универзалност и независност од интереса. Политика, напротив, укоријењена је у контингентном, промјенљивом и прагматичном, тежећи ономе што увјерава и мобилизује, а не ономе што је нужно и вјечно. Арент у својој анализи јасно показује да је политика структурно непријатељски настројена према истини, управо зато што се храни и заснива на наративима, реторичком манипулацијом, колективним сугестијама и перформативним чиновима који неизбјежно инструментализују и релативизују фактичко.
У епохи пост-истине, пак, тај антитетички однос прераста у деструктивну симбиозу. Политика више не стоји насупрот истини као њен противник, већ је преузима и преобликује: истина се редукује на слоган, поједностављује у формулу, прилагођава потребама политичке мобилизације. Реинтерпретацијом, реконфигурацијом односно реконструкцијом истине политика ствара „функционалну истину” – дискурзивни артефакт чија вриједност не произилази из кореспонденције са стварношћу, већ из његове моћи да галванизује емоције и учврсти колективне идентитете.
Отуда је политика у пост-истини парадигма производње стварности: моћ постаје способност да се истина усмјерава као перформативни чин, да се из мноштва података и фрагмената конструише она верзија стварности која најефикасније мобилизује. Пост-истина, стога, није аномалија политике, већ њена нова нормативна матрица.
- Епистемолошко-филозофска осовина: скепса као генератор пост-истине
Један од најплоднијих извора пост-истине јесте ширење скептицизма према науци и традиционалним облицима епистемолошког ауторитета. Овдје се не ради само о појединачним девијацијама – теоријама завјере, равноземљаштву, антиваксерским наративима или негационизму климатских промјена – већ о симптому дубље кризе повјерења. Тај симптом упућује на фрагментацију епистемолошких ослонаца и на губитак консензуса о томе шта уопште значи знати.
Скепса, наравно, није нова. Још од предсократоваца и скептицистичке школе античке Грчке, филозофија познаје традицију радикалног преиспитивања извора спознаје. Пирон из Елиде, зачетник скептицистичке линије мишљења, утемељио је праксу epoché — уздржавања од суда — сматрајући да човјек не може са сигурношћу тврдити ништа о стварима „по себи“. Његова скепса није била деструктивна, већ терапеутска: циљ није био уништити појам истине, него ослободити човјека од тираније догме и омогућити му стање атараксије, потпуног душевног спокојства и равнотеже. У том изворном смислу, скепса је била методолошки инструмент, простор епистемолошке понизности и могућност ослобађања мишљења и духа од присиле апсолутних истина. Она је, парадоксално, била у служби истине — не као догматске запосједнутости, већ као отворености према комплексности стварности.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Међутим, у данашњем добу пост-истине, скепса поприма битно другачији, готово патолошки карактер. Она не ослобађа, него парализира — она више није пут ка унутрашњој слободи, него постаје оружје фрагментације и релативизације. Умјесто да буде средство отварања хоризоната мишљења, она постаје генератор епистемичке и психолошке несигурности — стање у којем ниједна тврдња више нема довољно ауторитета да надвлада шум, а ниједна заједничка истина не може ујединити друштво. Умјесто да буде мост ка знању, скепса се претвара у алиби за одустајање од истине, у заштитни механизам пред нелагодом стварности. Умјесто Пиронове смирености, имамо дигиталну какофонију; умјесто ослобађања од догми, имамо пролиферацију псеудо-догми у форми теорија завјере и произвољних наратива.
У том смислу, пост-истина се рађа из амбивалентности науке. С једне стране, наука се перципира као једини поуздани регулатор стварности; с друге, као монолитна структура чији су закључци увијек подложни ревизији, па тиме и сумњи. Свака нова хипотеза, сваки ревидирани модел, сваки прелаз с Њутна на Ајнштајна или с класичне биологије на генетику, може се у популарном дискурсу интерпретирати не као доказ снаге научне методе, већ као знак њене слабости. Ту се отвара простор у којем се псеудонаука и идеолошки наративи представљају као легитимни „алтернативни погледи“.
На тој тачки пост-истина открива своју дубљу филозофску димензију: она није тек социолошки феномен или политичка патологија, већ симптом темељне епистемолошке кризе. Ако је, у кантовском хоризонту, просвјетитељство било дефинисано као „излазак човјека из самоскривљене незрелости“, тада пост-истина означава парадоксални повратак у ту незрелост — али сада не као резултат незнања, већ као чин избора. Субјект у ери пост-истине не бира истину због њене универзалне вриједности, већ нарацију, мит или псеудонаучни конструкт због њихове психолошке функције: они пружају осјећај сигурности и идентитета у свијету који се распада у фрагментима дискурса.
У том свјетлу, пост-истина се може разумјети као симптом епохалне кризе рационалности. Док је модерни научни пројекат почивао на идеји кумулативног напретка, универзалне валидности метода и објективне провјерљивости, пост-истина раскида ту линију и уводи нову епистемолошку матрицу: матрицу у којој је истина плурализована, релативизована и сведена на перформативну употребљивост.
Ова криза може се дубље сагледати кроз двоструки хоризонт дистопијског мишљења: Орвелов и Хакслијев. Орвел је у 1984. раскринкао логику тоталитарне власти која истину уништава репресијом језика, подсјећајући да лаж може постати институционализована, ако моћ контролише језик и сјећање. Новоговор и механизми сталног прекрајања прошлости показали су како моћ не мора само да забрањује или цензурише, већ може да избрише саму могућност смисленог говора. Када се појмови редукују, а језик систематски осиромашује, тада не нестаје само ријеч него и сама стварност: оно што се не може изрећи, постаје онтолошки немогуће. Орвелова визија, дакле, почива на негативној моћи језика – језика који гуши и затвара хоризонте мишљења, претварајући истину у производ силе.
Хаксли, насупрот томе, у Врлом новом свијету показује другачији, али једнако опасан механизам: истина не нестаје кроз репресију, већ кроз инфлацију садржаја и тривијализацију смисла. Ако код Орвела опасност лежи у забрани, код Хакслија је у презасићењу. Истина се раствара у буци задовољстава, у бескрајном низу стимуланса конзумеристичке културе, у површним забавама и бесконачним дистракцијама. Овдје моћ не почива на језику који се осиромашује, већ на језику који троши у инфлацији слогана, банализује и претвара у позадински шум. Док Орвел приказује насиље над субјектом, Хаксли показује како субјект самовољно одустаје од истине у име комфора, забаве и сигурности.
Епоха пост-истине, парадоксално, уједињује оба модела. Она истовремено преузима Орвелову логику манипулације језиком и Хакслијеву логику тривијализације садржаја. С једне стране, дискурс се фрагментира, редефинише и инструментализује ради политичког ефекта, док с друге стране истина губи на вриједности јер се утапа у бесконачном низу емоционално привлачних, али интелектуално плитких наратива. Резултат је двострука деструкција: репресија језика и инфлација садржаја, што заједно производи стање у којем се истина не оспорава да би се надомјестила неистином, него да би се изгубила сама потреба за истином.
Проф. др Радоје В. Шошкић: „Квака 22: слобода кроз негацију“
Имајући све ово у виду, филозофска и академска критика епохе пост-истине постаје императив одговорног мишљења: не само као интелектуална дужност, већ и као етичка обавеза. Јер једино кроз епистемолошки свјесно и етички посвећено промишљање могуће је одољети двострукој опасности – орвеловској репресији и хакслијевској тривијализацији – и обновити вјеру у истину као темељ заједничког живота.
