Пише: Вук Бачановић
У Хрватском сабору је одржан скуп шарлатана и опскураната без и једне научне референце за чији занат треба сковати посебан термин, а чини ми се да би најадекватнији био: некромизија. Јер назвати Игора Вукића, Николу Банића, Перу Шолу и организаторе њиховог скупа – државне органе Републике Хрватске – о Јасеновцу као „радном логору“ некрофилима би била увреда, најприје мртвима чијим се ужасним судбинама баве, а тако и самим протагонистима, будући да да би било грехота појмом „филија“ увриједити њихову патолошку мржњу према јасеновачким мученицима.
„Суверенисти“ и „Домино“, што звучи као комбинација озбиљног психичког обољења и друштвене игре још једном су поновили гомилу непробављивих глупости које су сви стручни историчари, а у посљедње вријеме нарочито Милан Радановић, одавно с лакоћом оспорили. Јасеновац, кажу, није био логор смрти и истрјебљења Срба, Јевреја и Рома већ „радни логор“. У њему су, утврдили су познати знанственици, „мајсторске радионице“ биле на таквом гласу да су се ђаци из свих крајева НДХ „добровољно јављали на праксу“ у њих. Замислите ту идилу! Док су једни радили у месари за људско месо – коју је у својој побожној химни „Јасеновац и градишка стара“ опјевао познати домољубни пјевач Томсон – други су, изгледа, поправљали ножеве и учествовали у „стручном усавршавању из примјењене бестијалности“.
Вукић, иначе Србин на изнајмљивање, лице без срама и човјек који се са савјешћу није сусрео ни у пролазу, изјављује: „Јасеновац није био љечилиште, али није био ни мучилиште.“
Спонзори ове скаредне манифестације из Хрватског сабора чак нису у стању да произведу, или барем плате смислену релативизацију. Јасеновац несумњиво јесте био љечилиште – али од непожељних. Мјесто гдје су љекари без диплома, али с камама и маљевима у шакама лијечили државу од „вируса Срба, Јевреја и Рома“, а затим и хрватских и босанско-муслиманских издајника који нису показивали довољно ентузијазма за усташке методе лијечења. Оних несхваћених медицинских трудбеника који су, пацијенте ослобађали од бола, муке и на крају од живота. Имају Вукићеви спонзори право. Није то било мучење, већ посебан терапијски поступак.
Јасеновац је био нека врста националног санаторијума, само са маљевима умјесто слушалица и с тољагама умјесто термометара. Улаз је био потпуно бесплатан, а излаз се није предвиђао. Људи ту нису умирали, како су тврдили злонамјерни комунисти и великосрби, него су једноставно престајали бити здравствени проблем.
У Јасеновцу се нису вршили злочини. Радило се само о прекомјерним дозама хрватског родољубља. Није било ни жртава. Били су то пацијенти чији је организам био преслаб да толику дозу прихвати. Јасеновац је уствари био – велики рехабилитациони центар државе и друштва који су боловали од свега осим од емпатије.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
И тако, у некој паралелној, пардон Хрватској садашњице — оној из неуспјелог свијета гдје су нацисти побиједили — у Сабору се управо отвара „катедра за национално сјећање“. На катедри предају људи који су историју превели у жанр исподпросјечне фантастике, а лекције почињу реченицом: „Јасеновац је био радни логор.“ Студенти одушевљено записују, професори Вукић, Банић и Шола задовољно климају главама, а држава мирно штампа ново издање уџбеника у којима се злочини третирају као несхваћени процес лијечења.
Док у Сабору ревизионисти држе предавања о „мајсторским радионицама“ Јасеновца, на стадионима пјева Томпсон — државни минстрел колективне амнезије са хором од пола милиона који у један глас кличу „За дом“, као да је то нови слоган туристичке заједнице.
(Можда ћу се покајати што сам ово написао, јер ће ту идеју заиста спровести у дјело.)
Све то уз благослов високог римокатоличког клера који нацистичке поздраве третира као изразе пучке побожности, а логор смрти као контроверзно радно мјесто које су дезавуисали проклети комунисти.
Данашња Хрватска, изгледа, има јединствену визију помирења: жртве који су уствари само неадекватно лијечени пацијенти ће све опростити, симпатизери џелата ће пјевати, а држава ће све свечано финансирати из буџета за културу.
На крају, остаје само да Сабор Томпсона прогласи службеним тумачем историјске истине, а Вукића главним архиваром у министарству истине. Јер у земљи гдје пола милиона људи пјева усташке хитове, а парламент своди на шминкера, педикира и маникира усташког режима једина ствар која се заиста ради јесте — масовна производња заборава, у три смјене, без прекида.
