Пише: Др Владан С. Бојић
Негде с јесени 2006. наравно као и увек по претходној, учтивој и увиђавној најави, Жарко ми се представио смс поруком и упитао када можемо разговарати. Назвао је тачно у минут, у заказано време и развезали смо спонтано причу као да смо се одувек знали. Доцније ми је рекао да је био прилично уверен да смо се негде раније и чули и причали, и видели.
До краја нисмо успели да установимо где и када је то било, остало је тако као и много тога на пола пута — незавршеног. Али, од тада не престаје тај разговор, та прича, жучна наша расправа, мењају се само форме и начини.
Оставио је утисак неког кога знам, утисак да се знамо и да све један о другом знамо. Упадали смо често један другом у реч, у мисао, у исти мах би заискрила иста идеја, жеља, потреба. Као да нам је ум некако подељен на пола, братски, другарски. Разлика је била само у томе ко би се први изрекао и тако одао. Жарко је био од оних људи који ти се одмах, као неки давни знанац, у душу утисне и никад ничим не може да се истисне.
Не знам прецизно, можда ни тачно да објасним како је изгледала наша сарадња. Као клијент био је искрен, преко свих очекивања, немилосрдан према себи. Бићу сумарно, па ћу нешто сигурно и испустити да кажем а касно ћу се онда присетити. Једном речју, наша сарадња, као и целокупан однос, нећу погрешити, била је потпуна, снажна и искрена. Од пријатности до непријатности, али увек законито искрена. Жарко је умео да слуша, јако пажљиво да слуша и сваку реч да памти и запамти, да те на њу и подсети, као што је једнако непогрешиво примећивао чим ја негде мислима одлутам или ми нешто скрене пажњу — па заћути. Стрпљиво је, дуго и наглашено, чекао да се поново у пуној мери усредсредим на тему о којој је била реч.

Сећам се као да је јуче било, у Њујорку јула 2013. Јако се наљутио на мене, јер ми је објашњавао целог дана док смо обилазили Њујорк шта је шта и ко је где, и каква су нека места и појаве, и то сатима, а онда ме је погледао и резигнирано љут промрмљао: „Е, ти си најгори туриста на свету кога сам упознао. Не, не, ти уопште ниси туриста!” Кад га је то прошло, дуго смо се смејали, а он себе стално имитирао. У томе је једноставно био неприкосновен.
Ценио сам га као врсног, изванредног глумца, јер сам у њему препознавао бројне слојеве разних дарова, способности и вештина; какав раскошан и бујан конгломерат. Жарко је најсликовитији доказ да један дар никад не долази сам, а и уједно био је изузетак, јер ни код једног глумца никад нисам видео толико различитих дарова и тако убедљиво осетио да постоје. За мене, из мојих разлога и осећања, Жарко ће заувек остати онај Милош Обилић, и Милош Обилић не може бити нико други — тако аутентичан, тако поносан и јасан као Жарко Лаушевић.
Као личност, био је онај који се памти и остаје. Остаје дубоко, усађен у душу, у мисли, говор, шалу. И данас тиха патња за њим траје и боли. Жарко је био добар човек. Мислим да би њему најважније и највредније било да заћутим, да не изговорим то, а да кажем.
Ја, и трошних речи о његовом здрављу, о томе како се сећа и како мисли да ће прездравити, у једном тренутку ме је, слушајући моја различито формулисана питања како се осећа и како је, спонтано упитао: „Сећаш ли се на факултету када оно полажеш испит а сви те питају какав си био, коју оцену си добио, а ти кажеш онако шмекерски, с палцем подигнутим високо: ‘Јака шестица!’” То је био телефонски разговор, али ми се учинило да верује и да није изгубио веру и наду у избављење, да му се чини да ствари тешко али ипак добро стоје. Преварила нас је, обојица, та у први мах шаљива — јака шестица.
Жарко се преобразио у нераскидив део памћења живота. Упамтиле су га читаве, разне генерације, упамтила га је епоха, урезан као жиг, ушивен у срце и вид, упамтио се у земљу, небо, рекама ношен у море и океане људског постојања.
Извод из Монографије Жарко Лаушевић.
