Пише: Давид Гросман
Превод: Горан Живковић
Једна важна истина коју смо ми Израелци схватили после толико месеци рата јесте да су нам потребни посвећени, снажни савезници овде на Блиском истоку, јер оно што смо открили јесте да вероватно нећемо моћи сами да добијемо следећи рат.
Помирен с неизбежним, пишем ове речи: „следећи рат“.
Јер чак и ако је Израел у стању – уз подршку неколико моћних држава – да зада тежак ударац својим непријатељима, сам ће претрпети тешке и можда фаталне ударце које ће му нанети смртоносна коалиција Хезболаха, Хамаса, Хута у Јемену и можда ИСИС-а.
Чак ни израелска војска неће моћи да издржи истовремени напад неколико држава – укључујући Иран – на неколико фронтова.
Израел мора што пре постићи стабилност и споразум са својим суседима.
Другим речима, Израел мора одмах тежити мирним односима са оним својим суседима који су на то спремни.
Да, то укључује и Иран, чак и ако су изгледи за то мали.
Мир је најважнији национални приоритет за Израел, као што је и за многе арапске државе.
Мир мора бити примарни елемент израелске безбедносне политике, јер је то услов који није мање критичан за опстанак државе од њене војне моћи.
Сваки споразум који јача везе Израела у региону мора се бавити палестинском нацијом, њеном трагедијом и њеним ранама: раном избеглиштва, раном окупације.
Речи које овде пишем понављају се на страницама ове књиге више пута и наставићу да их понављам.
Оне су у сржи сукоба. Без њих, имали бисмо само „мир богатих“ који ће несумњиво експлодирати у лице онима који буду игнорисали стварност.
Другим речима, када Израел предузме било какав корак ка миру, то не чини „због Палестинаца“, већ да би побољшао сопствено стање и да би повећао своје шансе за трајање пуним, сигурним животом на овом нестабилном, насилном Блиском истоку.
Постоје и друга узнемирујућа питања која покреће историја ових драмских актера – пре свега, Израела и Палестине – и њихових односа.
Да ли постоји шанса за истински мир између народа који постају све више религиозно, фанатично и националистички настројени?
Да ли су спремни да се истински одрекну тоталитарне природе својих вера или ће је једноставно замрзнути на неколико година, док не акумулирају довољно војне моћи да покрену изненадни напад на суседа?
Данас, после 7. октобра, на њих могу да одговорим само путем негације: ако се ситуација између Израела и његових суседа фундаментално не промени и ако се сваких неколико година нађемо заглављени у рату смртоносном као што је садашњи, Израел и Палестина ће постати нације чије су целокупно биће рат и мржња, национализам и расизам.
Демократија тада неће бити ништа више од наивне наде.
Да ли су то државе у којима желимо да живимо и одгајамо своју децу?
Есеји у овој књизи бележе мисли и емоције једног човека који је читав живот провео у ратовима и између њих.
Човека која никада није спознао ниједан дан потпуног, стабилног мира у својој земљи, и можда је управо зато провео много деценија борећи се за мир.
Док пишем ове речи, десетине хиљада цивила у Израелу и Либану седе у склоништима, кријући се од бомби, док Израел и Хезболах ратују на небу изнад нас.
У исто време, Газа лежи у рушевинама, а губитак живота и расељавање се настављају.
Усред све те буке, и војне и емоционалне, покушао сам да дам глас осећањима и начину размишљања које нам намеће овај бескрајни рат.
Ово је мој покушај да сачувам слободу мишљења коју негује сваки уметник, сваки писац, у тренуцима патње националног сукоба, као и у тренуцима када је само моје срце сломљено.
Волео бих да верујем да сам, у скоро сваком преломном тренутку мишљења или одлуке, поступио исправно.
Шта је тачно то „исправно поступање“, може бити веома тешко одредити.
Понекад је то само физичко осећање: обично је то оно у шта верујем.
Аутор је један од најзначајнијих савремених израелских и светских писаца. Његова књига политичких есеја „Срце које мисли“ објављена је управо у издању Архипелага.
Извор: Данас
