Пише: Слађана букашиновић
Почетком септембра 2025. године, када је поп звезда Аријана Гранде објавила продају карата за своју прву турнеју после седам година паузе, дигиталне платформе за продају карата забележиле су приступ шест милиона корисника – истовремено. За град Оукленд и регион Лос Анђелеса било је милион људи у виртуелном реду, док су Њујорк и Остин привукли додатних пола милиона потенцијалних купаца. Кроз неколико минута све карте су означене као распродате, а сат времена касније исте те карте појавиле су се на платформама за препродају по ценама које су варирале од 500 до 10.000 долара, док су појединачне понуде биле оглашаване и до 1,3 милиона долара. Оригиналне цене кретале су се између 50 и 300 долара.
Овај случај није изолован инцидент, већ кулминација системског проблема који у европској и светској индустрији музичких догађаја постаје све израженији током последњих година. Годину дана раније, у августу 2024. године, продаја карата за повратничку турнеју британског бенда „Оејзис“ произвела је сличан сценарио. Компанија „Тикетмастер“ је огласила улазнице за стајање по цени од 148 фунти, али када су обожаваоци након вишесатног чекања у виртуелном реду стигли до могућности куповине, суочили су се са новим категоријама карата под називом “Ин Деманд Стандинг”, чија је цена износила 355 фунти, без било каквих додатних бенефита или побољшаних позиција. Поједине карте достигле су цену до 400 фунти, док су се на платформама за препродају нудиле за преко 7.000 долара.
Ови и слични инциденти отворили су шире економско и регулаторно интересовање за функционисање тржишта карата за музичке догађаје у Европи. Британска министарка културе Лиса Нанди описала је ситуацију као “дубоко депресивну” и најавила владину истрагу, док је Цомпетитион анд Маркетс Аутхоритy (ЦМА), британски регулаторни орган за заштиту конкуренције, покренуо поступак испитивања да ли је „Тикетмастер“ прекршио законе о заштити потрошача. Ирска посланица Европског парламента Реџина Доерти затражила је истрагу од стране Ирске комисије за заштиту конкуренције и потрошача. Сам бенд „Оејзис“ објавио је саопштење у којем се дистанцирао од одлуке о ценовној политици, наводећи да су одлуке о продаји карата и ценама биле искључиво у надлежности промотера и менаџмента.
Централни елемент ових контроверзи представља пракса динамичког формирања цена (динамиц прицинг), система у којем се цене прилагођавају у реалном времену на основу тражње. Иако није нова појава и примењује се у различитим индустријама, од авио-саобраћаја до хотелијерства, њена примена у сектору музичких догађаја показала се посебно проблематичном. „Тикетмастер“ дефинише динамичко формирање цена као процес у којем продајна цена карата може да се повећа или смањи у било ком тренутку на основу тражње. Проблем лежи у недостатку транспарентности овог процеса. У случају турнеје „Оејзиса“, ЦМА је утврдила да „Тикетмастер“ није информисао купце да постоје две различите категорије улазница за стајање по различитим ценама, и да су све јефтиније карте биле распродате пре него што су скупље биле пуштене у продају. Резултат је био да су многи потрошачи чекали у реду без јасног разумевања колико ће на крају платити, суочавајући се са одлуком о куповини по знатно већој цени када су коначно стигли на ред.
Економска анализа показује да су цене концертних карата расле значајно брже од стопе инфлације. Пре две деценије просечна цена концертне карте износила је 40,74 долара, док је 2019. године тај просек износио 91,86 долара, а 2024. године достигао је 123,25 долара. Ово представља повећање од 203 процента за двадесет година. Студија француске консултантске куће ПМП Стратегy из 2023. године показала је да су цене најскупљих концерта расле готово дупло брже од стопе инфлације од 2019. године, и то упркос чињеници да је више од 55 процената потрошача у Европи изјавило да планира да смањи непотребно трошење услед кризе трошкова живота.
Анализа СеатПицк платформе за 2025. годину идентификовала је Бруна Марса као уметника са најскупљом просечном минималном ценом карте од 254,29 долара, док су Кендрик Ламар и америчка кантауторка Солана Имани Рој (СЗА) на просеку од 206,47 долара, Дрејк је на 191 долар, Лана дел Реј на 187,89 долара, и Дуа Липа 186 долара. Пол Макартни, који је у септембру 2025. године започео своју „Гот Бацк“ турнеју са деветнаест датума широм Северне Америке, представља интересантан пример варијабилности цена. Официјалне „Тикетмастер“ цене почињале су од око 170 долара, али поједине карте достигле су и 4.500 долара за ВИП пакете, док су се на платформама за препродају најјефтиније опције кретале око 200 долара. Географска анализа показује значајне варијације у ценама. Компанија „Радицал Стораге“ идентификовала је Милано као град са најскупљим просечним концертним картама у Европи од 377 евра, затим Марбељу са 293 евра и Минхен са 230 евра. Друге анализе укључују Беч, Хамбург и Цирих међу градовима са највишим просечним ценама.
Светогорје српске поезије: (Де)семиотизација светогорске духовности у нашим (не)временима
Случај турнеје Тејлор Свифт “Ерас” из периода 2023-2024. открива значајну промену за европско тржиште. Просечна цена за њене концерте у Европи била је 87 процената јефтинија у поређењу са просеком у САД, где су поједине карте достигле 2.600 долара. Конкретне европске цене укључивале су Стокхолм на 312 долара, Португалију на 336 долара и Шпанију на 324 долара за најјефтиније карте, док су у Великој Британији цене износиле око 540 фунти за Ливерпул, а хоспиталити пакети до 799 фунти. Процењује се да су чак 68 процената купаца карата за европске датуме били амерички држављани који су искористили ову ценовну разлику. За поједине купце из Америке економски рачун показао је да је јефтиније било летети у Лисабон, Стокхолм или Мадрид и платити смештај и карту него купити карту у сопственом граду. Ова разлика првенствено произлази из европских регулаторних оквира, посебно строгих француских закона који забрањују препродају карата за културне догађаје.
Брус Спрингстин је 2022. године изазвао контроверзу коришћењем динамичког одређивања цене на својој турнеји, са појединим картама које су достигле цену од неколико хиљада долара. За разлику од већине уметника који се дистанцирају од оваквих пракси, Спрингстин је јавно бранио систем у интервјуу за „Ролинг стоун“, аргументујући да ће карте ионако достићи високе цене на секундарном тржишту, те да би додатни приход требало да иде уметницима који обављају перформанс, а не препродавцима. Роберт Смит из бенда „Тхе Цуре“ заузео је супротну позицију, називајући наведену праксу “похлепном преваром” и инсистирајући на фиксним ценама. „Тхе Цуре“ је одржао просечну цену карата испод 30 долара на својој турнеји 2023. године.
Случај Адел у Минхену током августа 2024. године представља алтернативни модел организације музичких догађаја који показује како контрола над инфраструктуром може утицати на приступачност. За серију од десет концерата на локацији Мессе Мüнцхен изграђена је привремена арена посебно дизајнирана за потребе перформанса, са капацитетом од 80.000 људи. Инвестиција је укључивала 40 милиона евра само за ЛЕД видео-екран од 220 метара дужине, који је поставио Гинисов рекорд за највећи привремени екран на отвореном. Пројекат је привукао преко 730.000 посетилаца, што представља, према изјави њеног менаџмента, најуноснији солистички наступ женске уметнице у једном граду у историји. Швајцарска публикација „Неyе Цüрцхер Зеитунг“ проценила је приход на око 50 милиона долара, мада званичне бројке нису објављене. Цене карата кретале су се од 297 до 475 долара на платформи СеатПицк, што представља премијум, али не екстремно позициониране цене у односу на тржишне стандарде. Овај модел показује да контрола над локацијом и производним трошковима може омогућити одржавање релативно предвидивих цена, мада инвестициони захтеви чине овај приступ доступним само најуспешнијим уметницима са значајним финансијским ресурсима.
Структура прихода од продаје карата типично укључује следећу дистрибуцију: „Тикетмастер“ и платформа за продају задржавају између 18 и 27 процената укупне цене кроз различите накнаде, промотер задржава 15 до 20 процената, дворана или стадион 10 до 15 процената, док уметнику номинално остаје 40 до 50 процената, мада стварни износ често бива мањи након одбитка продукцијских трошкова. Трошкови продукције такође су значајно порасли, са проценом да туре данас коштају 25-40 процената више него 2019. године. Турнеја Тејлор Свифт захтевала је до 50 камиона опреме, са осигурањем до 3,8 милиона фунти по камиону.
Проблем препродаје карата омогућен је кроз неколико механизама. Аутоматизовани програми познати као ботови купују стотине карата у секунди, брже него што било који људски корисник може да реагује. Друго, процењује се да само 30-40 процената карата буде пуштено у генералну продају, док се остатак држи за ВИП пакете, спонзоре, или тзв. платинум карте. „Тикетмастер“, који је у власништву компаније „Ливе Натион“, контролише не само примарно тржиште већ и званичну платформу за препродају, што ствара ситуацију у којој компанија профитира и од оригиналне продаје и од препродаје по вишим ценама. Препродавци типично узимају провизију од 20 до 30 процената на сваку препродату карту.
„Тикетмастер“ контролише преко 75 процената продаје карата за велике дворане у САД и око 60 процената у Великој Британији. Са оваквим нивоом тржишне концентрације, потрошачи имају минималне алтернативе. Америчко Министарство правде покренуло је тужбу против компаније „Ливе Натион“ због наводног монопола, али поступак још траје без конкретних резултата. Регулаторни одговор у Европи варира значајно између различитих јурисдикција. Француска има најстроже законе са забраном препродаје карата за културне догађаје, што резултира релативно приступачним ценама чак и за највеће догађаје. Велика Британија је, после случаја „Оејзис“, покренула владину истрагу и најавила могуће измене законског оквира, мада динамичко одређивање цена карата само по себи није илегално уколико је транспарентно оглашено. Ирска разматра сличан приступ са позивима за истрагу „Тикетмастера“. Немачка нема специфичне забране, али има јаке потрошачке организације које врше притисак на индустрију. На нивоу Европске уније расправа се води о потреби за свеобухватним регулаторним оквиром, али до сада нема јединственог законодавства.
Аријана Гранде је, након дешавања са картама за њене наступе септембра 2025. године, објавила изјаву на Инстаграму у којој је навела да је дубоко узнемирена ситуацијом са препродавцима карата и да проводи сваки тренутак слободног времена тражећи решење. Додала је девет додатних датума у Оукленду, Лос Анђелесу, Бруклину, Бостону, Остину, Атланти, Монтреалу и Чикагу покушавајући да задовољи тражњу. Када је 16. септембра продаја карата стигла до Велике Британије, два милиона људи било је у виртуелном реду за „О2 арену“ у Лондону, што је довело до тога да Гранде удвостручи број концерата са пет на десет. Упркос томе, ситуација је остала непромењена са картама које су распродате у минутима и поново се појавиле на платформама за препродају по вишеструким ценама.
Упоредна анализа „Оејзис“ скандала и ситуације са Аријаном Гранде показује да се системски проблем није смањио већ интензивирао. Оба случаја карактеришу милиони људи у виртуелним редовима, тренутна распродаја, технички проблеми на „Тикетмастер“ платформи, динамичко одређивање цена карата које изненађује потрошаче, препродаја по астрономским ценама, уметници који се дистанцирају од одговорности и владине истраге које до сада нису произвеле конкретне структурне промене.
Различита предложена решења укључују мандате за потпуну транспарентност цена пре него што потрошачи уђу у виртуелне редове, забрану или ограничење налик француском моделу, разбијање монопола компаније „Тикетмастер“ кроз антимонополске мере, усвајање тзв. фан-фирст модела где уметници активно одбијају динамичко одређивање цена карата, блокчејн и НФТ технологије за контролисану препродају, или замену система виртуелног реда системом лутрије за праведнију дистрибуцију. Свако од ових решења суочава се са значајним имплементационим изазовима и отпором индустрије.
Фундаментално питање које произлази из ових трендова није искључиво економске природе већ има шире друштвене и културне импликације. Ако цене карата наставе да расту брже од просечних зарада, присуство уживо на музичким догађајима постаје привилегија доступна само најимућнијим слојевима друштва. У Великој Британији, где просечна месечна плата износи око 3.500 фунти, карта за „Оејзис“ од 355 фунти представља 10 процената месечне зараде. У САД, где просечна плата износи око 4.500 долара, карта за Аријану Гранде од 500 до 1.000 долара представља 11-22 процената зараде. За младе људе и потрошаче из средње класе који живе од зараде до зараде овај ниво издатака постаје економски неодржив.
Дигитализација је учинила музику приступачнијом него икада у историји за слушање путем стриминг сервиса, али физичко присуство на концерту, искуство које технологија не може реплицирати, постаје све мање приступачно. Актуелна дешавања покрећу питање да ли тржиште концертних карата еволуира ка моделу у којем култура уживо постаје луксузна роба доступна само привилегованој мањини, чиме се фундаментално мења друштвена функција музичких догађаја као заједничког културног искуства.
Извор: НИН
