Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
У Хансовом чулу времена све постоји истовремено као резултат разумијевања фиктивне природе постојања. Вјечност садашњости, нихилистичко одбацивање вриједности, апатија смрти које се не треба бојати, и којој се с радошћу приступа, то је оно што му још нуди филозофија Леа Нафте. Језуита заступа деструкцију и аутодеструкцију јер је човјек као биће, по себи болесна и искварена животиња, подложна нагонима и интересима. Тиме што се убија, Нафта додатно пропагира своје нихилистичко учење, практично показује да човјек који се саживи са таквим идејама неминовно запада у лудило и смрт. Лео Нафта је схолистичар – догматски филозоф, који сматра да је човјек мјерило свих ствари: Homo mensura est, оно што је у његовом интересу и њему корисно. Ако је циљ сазнања – спасење онда је Платон био у праву, јер се бавио спознајом бога а не природе, резонује Нафта, па, ипак овај вид прагматизма у блиској је вези са негацијом живота и смрћу као избављењем, па у коначном смислу не оставља простор ни за какво смисленије рјешење.
Још су занимљивије препоруке Леа Нафте о политици. Он сматра да у политици важи макијавелистичко начело да је добро само оно што користи држави, а не правичност и демократија. Он заступа неку врсту тоталитарне идеологије утемељене у прусизму, апсолутизму, државном интересу и ауторитарности; херојско доба идеала ренесансе је мртво, ни револуције нису донијеле слободу, преостаје апсолутни ауторитет власти, потчињавање и уживање у послушности. Овим идејама Лео Нафта настоји да заокружи принципе своје политичке филозофије утемељене на ауторитету потчињавања човјека у недемократским владавинама. Све то може бити предсказање Томаса Мана о двије тоталитарне идеологије: нацизму и стаљинизму које ће се јавити у двадесетом вијеку.
Генерално гледано Лео Нафта пропагира оне идеје које ће заживјети у тоталитаризмима двадесетог вијека. Он отворено заступа терор, насилничке облике владања и потчињавања људи у бесловесну масу, гашење индивидуализма и укидање сваког облика грађанских слобода. Пошто је, према његовом мишљењу држава настала на друштвеном уговору као зачетак господарења и насиља, црква – августиновска божја држава – треба да има преимућство над свјетским државама. Но, у верзији Леа Нафте, то, би била диктатура изведена у режији свјетског пролетеријата, како би се омогућила све-свјетска владавина: Терор ради спаса, без државе и без класних разлика. Овај пагански салто мортале како му иронично контрира Лодовико Сетембрини, срачунат је да помири хришћански однос с Богом, идеал првобитног рајског стања и социјалистичку будућност човјечанства, засновану на перманентном насиљу, или диктатури пролетеријата.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Све у свему у спрези Сетембринијевих и Нафтиних идеја, Томас Ман је представио најважнија духовна и политичка искуства европског континента у двадесетом вијеку. Наиме, главни протагонисти сучељавају своје ставове непосредно, борећи се за пажњу млађахног Ханса Касторпа, пред оним што предстоји, визијом некаквог глобално уједињеног човјечанства. Према овоме, то будуће човјечанство ће се сјединити или према хуманистичком идеалу или тоталитарним тенденцијама заснованим на терору. Као и према свим великим идејама, Касторп је остао неодлучан, са осјећањима која су ту веселу, површну, равнодушну генерацију повела у суноврат Првог свјетског рата. Очито, Сетембринијева хуманистичка слобода води до разочарења, док апсолут слободе код Нафте води до самоуништења. Декадентна култура, нарочито у свом романтичарском и неостваривом идеалу води до свјетског погрома, свим оним идејама које воде у тоталитаризам, вјерске ратове, комунизам и фашизам. Због тога је Чаробни брег, политичко-културолошка хроника Европе, преиспитивање њених, хуманистичког идеала и питање да ли се све у историји може рјешавати позивањем – апелом за разум – и напретком, а да се не узму у обзир мистичне – ирационалне силе, које се с времена на вријеме јављају и суверено владају историјском позорницом.
Томас Ман је спроводио у дјело идеју да се битна питања сваке епохе рефлектују у језику књижевности: Књижевност је једињење политике и хуманизма. Умјетност је спасоносна, она је уточиште од свих пошасти овог свијета. Овим ставом Томас Ман дефинише своју вјеру у човјека која почива на царству духовних вриједности, отјеловљених у књижевном дјелу. Ханс Касторп и његова мадам Шоша, као вољена Беатриче, Рускиња са монголски узаним очима и истуреним јагодицама, идеал жене, неухватљив и етеричан, уводи мистерију љубави као круну људског постојања. Љубав и умјетност су двије силе, постављене као антипод естетици ружног, болести у којој нема ничег отмјеног и смрти као рушитељици живота.
Мрачни Нафта и свјетски хуманиста Сетембрини. Неограничена вјера да се све може ријешити разумом и напретком, аполонски је оличена у љепоти и сразмјери, а дионизијско у средњевјековном – инквизиторском, разрешавају се трећим путем који је на фону размишљања аутора романа Чаробни брег. Та велика прича о животу и смрти која обилује филозофским аргументима своју антрополошку идеју темељи на идеји да треба знати за смрт али не бити у њеној власти. Књижевност има моћ катарзе, прочишћење је наших појмова, осјећања, ставова, важна за разумијевање коначности, она нас суочава са егзистенцијалном стрепњом, очајањем и бесмислом. У њеном је центру човјек отријежњен од свих заблуда. Чаробни брег је продубљена анализа хуманистичке мисли европске културе, али и разумијевања политичког догматизма и конзервативизма. У средишту је човјек осуђен на смрт, и болест тијела као почетак испитивања духа; слабост физичког тијела је увод у постављање великих питања, онако како то само умије књижевност у свом фиктивном времену и простору. Ту мисију књижевности дубински је сагледао и слиједио Томас Ман, вјеран до краја идеји да књижевност поред естетског садржи морални и сазнајни смисао. Без тога не може бити великог дјела, ни великог књижевника, без те чврсте вјере да литература може нешто што ниједна друга област духа не чини, да залази с ону страну појава у њихову суштину, освијетливши свестраније људско биће и начиn његовог битисања. То нас увијек враћа чаробној ријечи Мана која сваком времену нуди ново лице за тумачење, и има нешто ново да нам каже. Томас Ман спада у ту повлаштену касту, од Хомера и Вергилија до Дантеа, Гетеа. Њихова дјела су ризница значења чију вриједност изнова откривамо према основном духовном начелу које заступају пред изазовима епохе.
Томас Ман је писац који је у књижевној форми изражавао своје темељне филозофске идеје; не само да је човјек као индивидуално биће захваћено прије или касније вирусом болести, већ и људска цивилизација је болесна, декадентна, саморазарајућа. Свијест о болести не мора да буде депримирајућа, уколико се извуче важна поука о вриједности умјетности, љубави, љепоте, с ону страну деструкције и историјског насиља, па је та свијетла тачка на крају мрачног тунела радост живљења, у чему књижевност треба да одигра пресудну улогу. Чаробни брег је новост у европској литератури, откровење бесконачне моћи писане ријечи да указује на егзистенцијалне проблеме – стрепњу од надолазеће будућности, укаже на нашу пасивност и (не)пружање достојног отпора, одговорност за оно што смо прошли у двадесетом вијеку – вијеку у коме су царовале неке од најмрачнијих идеологија у историји људског рода. Слика епохе дата у оквиру живота болесника у санаторијуму Бергхоф је ипак много више од тога. Она буди из равнодушног дријемежа, покреће наше чуло за истином, дјелује отрежњујуће – позива на акцију. У томе видимо непролазност књижевног завјештања Томаса Мана, јер то је ријеч која ће имати смисао будући да има шта да каже и за будуће читаоце.
Извор: Вијести
