Пише: Елис Бекташ
Маузол, син Хекатомноа, уживао је владарску част краља Карије но уједно бијаше сатрап у служби персијске царске династије, Ахаменида. Да ли је био Хелен, немогуће је поуздано утврдити, али зато је оставио непобитне доказе властите опсједнутости хеленском културом, чиме и нехотице указује на Хелене као на претечу модерне нације, у смислу инклузивне социјалне, историјске и политичке творевине.
Премда сатрап у персијској служби, он учествује у сатрапским побунама против централне власти, које, премда неуспјешне, наносе дубоке ожиљке империји, које ће Александар Велики касније претворити у смртне ране. Премда фасциниран хеленством, он ратује против Атине у намјери да прошири своју власт на околне посједе. Уз то, његово је дивљење хеленству селективно и, док прихвата културу и технику, идеја атинске демократије му је одбојна. Умјесто тога, он влада као тиранин, не одвећ омиљен међу својим поданицима.
Но Маузола повијест памти прије свега по монументалној гробници, једном од седам свјетских чуда антике, коју је себи подигао још за живота и која је свједочила његову мегаломанију и владарско частохлепље. Ипак, то величанствено здање у Халикарнасу, данашњем Бодруму, које је постало еталон за све монументалне гробнице и које је Маузолово име сачувало за вјечност, премда је само разорено многим земљотресима, није било тек пуки доказ владарског лудила већ и субверзивни чин против Ахаменидског царства.
Структура маузолеја и његови рељефи, дјело четворице хеленских скулптора – Леохара, Бриаксиса, Скопаса и Тимотеја, за житеље Карије, али и сусједних земаља, били су чувари свијести о о властитом хеленству. Управо ће та свијест знатно олакшати посао Александру Великом, односно олакшати му регрутацију и мобилизацију житеља Мале Азије за учешће у његовим походима који сламају Ахаменидско царство и ударају темељ панхеленској идеји.
Тако је Маузолова импозантна гробница, премда укључује и сакралне елементе, постала политичка грађевина par excellence, парадигма будућих нација као инклузивних творевина. Маузолеји нису само посљедња почивалишта већ и политички тестаменти владара који их себи подижу, односно политички и историјски путокази који свједоче аспирације њихових насљедника.
Његошев маузолеј на Ловћену, замишљен на двору краља Александра и саздан у доба Брозове владавине, око ког је данас Црна Гора непомирљиво подијељена, један је од таквих политичких тестамената који је легат најзнаменитијег члана династије Петровића требао претворити у јужнословенску баштину а самог Његоша позиционирати као прото-Југословена.
Да су историјски токови зависили искључиво од воље југословенских владара, та би се идеја можда и остварила, али историја је одабрала да иде другим путевима. Но ловћенски је маузолеј и даље потентно здање које у себи носи огроман потенцијал за унутрашње црногорско помирење. Све што треба учинити, јесте једна једноставна интервенција у ентеријеру маузолеја, којом би се уважили сви аспекти слојевите Његошеве личности, који је био и свјетовни и вјерски поглавар.
Потребно је, дакле, унутар маузолеја одредити простор ком ће бити додијељена функција капеле и на тај начин непомирљиво или-или претворити у помиритељско и-и. Без капеле, на Ловћевну нема Његоша, али ни без маузолеја га не би било на врху те планине. Ни они који се противе капели ни они који се противе маузолеју нису кадри да разумију Његошев значај, и као свјетовног владара и као вјерског поглавара и као књижевника и мислиоца. Зато будућност Црне Горе лежи у рукама оних који ће бити у стању да разумију Његоша и да то разумијевање преточе у помирење једне трагично подијељене земљице.
