Пише: Соња Томовић Шундић
Први дио можете прочитати овјде
У поглављу Сатана, упознајемо се са књижевником Сетембринијем који одмах појашњава да је живот у санаторијуму спуштање у дубину гдје бораве мртви – царство сјени, као истинска слика живота, а да је он као хуманиста прикривени педагог: Сви ми хуманисти имамо педагошку жицу, самопрокламовани васпитач омладине, присталица “демонски” заводљиве хуманистичке науке. Све у свему као што је вријеме субјективна категорија, која не постоји изван нас, илузија хуманистичког науковања такође се везује за субјективни, а не објективни план. Будући да је вријеме конвенционално, време никако не може бити стварно, нити постоји чуло за опажање времена, па све вриједности естетске, етичке и сазајне су релативне, и зависе од перспективе тумачења. Сумња у разум, чулна искуства, расцјеп између личног и јавног простора, сна и јаве, заправо је непостојећа, до те мјере да се човјек више не може пробудити из успаваног стања, вјечно заточен у санаторијуму као свом природном завичају, осуђен на безнадежност сваког могућег положаја, конфузију у којој се ништа не управља према законима логике: Болест никако није отмена, нити достојна поштовања, нека је врста спроводнице за царство небеско, па је поповско пренемагање Сетембринијево унутрашње отрежњење од заблуда религије. Само разум и просвијећеност могу разгрнути те сјенке које су се надвијале над човјечанством, и земаљски рад за част, и интересе човјечанства, које могу ослободити човјека и вратити га на пут напретка и цивилизације. Уз све то Сетембрини рецитује пјесника Леопардија, упозорава да трагика почиње тамо гдје је природа била довољно свирепа да онемогући хармонију личности, везујући племенити дух, пун живота, са тијелом које је неспособно за живот. Он наводи да поменути Леопарди, пргав и болешљив, је једна исконски велика душа постављена у биједном тијелу, пјеснички дух који не може да оствари превагу над унижавајућом биједом властитог пропадања. Душа без тела је исто толико нечовечна и ужасна као тело без душе. Болест је оно стање у коме тијело доминира над душом, јер човјек – болесник је само тијело, а то је нешто античовечанско и унижавајуће, резонује скептични Сетембрини. Очито, унутарње стање личности са својим духовним узлетима у судару је са тијелом и његовом и неминовном пропадивошћу. Болест која нагризе тијело, прије или касније, разграђује душу човјекову, уништава њену равнотежу. Та мисао отровала је Сетембринија, претворила у циника према свему људском, историјском, великом, удаљавајући га од религијске вјере у вјечност. Постоји вјечна садашњост, којој човјек треба да се прилагоди – аклиматизује, и постане млитаво отупео као Ханс Касторп, не радећи ништа, са меланхоличним осјећајем досаде: Навикавање је обамрлост или пак малаксалост чула времена.
Пошто стварни опоравак од болести не постоји, већ само привремена ремисија – хибернација као интермецо, монотонија и празнина су друго име за стварно расположење пацијената. У сивилу свакодневице у којој један дан личи на други, не постоји проток времена, ретроспективно све се стапа у јединствен временски интервал; све до терминалне фазе када се постаје морибунд, улази у финални стадијум у коме болесник испија туцета бутеља кисеоника, и постаје самртник без изгледа на опоравак.
У ствари Томас Ман је до краја објаснио егзистенцијалну стрепњу човјекову, живот је борба да се што дуже одгоди час када постајемо морибунд. То није могуће избјећи већ само одложити, па је човјек као умирући, само кандидат за Морибунда – самоука, коме ускоро предстоји неминовна смртна ура. Бергхоф је простор људског, у коме се сусрећу, живе, пате и воле јадне индивидуе, свјесне да су само вољом богова, или милошћу судбине још живи, јер између бити и не – бити, природније је ово суморно не – бити. Смрт је мистерија коју свакодневно преваљује неки од пацијената, док његово тијело одвозе боб – саоницама низ падину. Но, без обзира на ову неизбјежност јунаци Томаса Мана не осјећају разочараност, стрепњу и очајање, о чему је писао Серен Кјеркегор већ више неку отупљену равнодушност, праћену повременим изливима тјелесних прохтјева, концертима, забавама, музиком и плесом, уживања у тренутним задовољствима и хедонизму, заборављајући на оно што је стварни епилог. Живећи тренутком као Камијев јунак, Мерсо, не управљају поглед на мрачну будућност, нити изгледа да стварно маре за (не)оптимистичку прогнозу, па све у санаторијуму дјелује природно, а опет је у потпуности неприродно, справљено по угледу на естетику ружног.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Ријетко је који писац двадесетог вијека у њемачкој књижевности и шире, као Томас Ман, залазио у психу човјекову, разумијевао свјесне и несвјесне мотиве људског понашања, освјетљавао трагику човјекове пролазности, указивао на несагласност између наших духовних потреба и слабости тјелесног састава. Без патетике силазио је у најмрачније лавиринте, спреман да испита живот у његовим разноврсним појавама, прикаже да је свијест о смрти неприкосновен господар свим нашим представама као унутрашње ментално стање. Бити здрав, само је предах до стања у коме је човјек нужно осуђен на болест, унижен разградњом своје тјелесности. Између је грозничава трка за земаљским стварима, каријером, богатством, као узалудно кретање бјегунца, немоћног да избјегне потресни крај. Тај безбрижни бањски живот, у који се уиграва јунак, од испијања пива до слушања класичне музике је илузија, будући да се сви ти људи распадају изнутра, без наде да се процес може зауставити. Све то брише помисао да може постојати зрнце достојанства, које преостаје човјеку.
Ни Сетембрини који гаји снажну антипатију према музици, а преферира литературу, не би могао објаснити у чему се огледа онај ванвремени утицај умјетности, њену брану да човјек узалуд не протраћи своје дане и године. Умјетност треба да нас тргне из летаргије, отргне од тупости и стагнације духа, учини активним, успостави стање будности да све што се догађа добије извјестан смисао, тако да непоновљивост и уникатност чине драгоцјеност живота, док естетско задовољство треба да буде у служби моралног препорода.
С једне стране Бергхоф је Европа и њена болесна младеж, уочи Првог свјетског рата, јектичава и туберкулозна са отвореним кавернама, с друге стране Бергхоф је утопија идиличног мјеста, као на слици Клода Лорена “Акис и Галатеја” митско мјесто које очарава својим митским – нестварним животом. Зачаурени у имагинаријум санаторијума, болесници уживају у љепоти природе, љубавним односима, флертовању, укусним обједима и музици, плесу и забораву свега реалног. Близина смрти изоштрава чула, нагон за трошењем тренутка има ауру вјечног понављања и не уклапа се у представу о времености и њеним законима.
Наслов романа Чаробни брег, преузет је из Гетеовог Фауста: Брег је ноћас тако лудо чаробан. Љечилиште у Швајцарској, долина Алпа, за плућне болести, монденско је мјесто и ваздушна бања. Интертекстуални дијалог са Гетеом, Ничеом, Шопенхауером, директна алузија на “Валпургину ноћ”, мадам Шоша као Лилит, симбол вјечно – женског ероса, магијска опсјена, изложеност главног јунака различитим идејама и утицајима, искуству љубави и искуству смрти чини да он интелектуално и емоционално сазријева у санаторијуму. Од безазленог младића, он спознаје себе, постаје човјек који долази до духовног идентитета, пролази све фазе у унутрашњем развоју личности. То је просветитељски идеал Томаса Мана, да човјек треба да се развија, прође у унутрашњу изградњу личности, спозна своје мјесто у свијету, смисао живота. Самоспознаја се дешава у сну у којем се преиспитује смисао свијета, болест, љубав, слобода али ту успаваност – пасивност прекида Први свјетски рат, упад историје у митски простор Чаробног брега.
За Томаса Мана постаје космичко, егзистенцијално и психолошко вријеме који имају важну улогу у роману, при чему је реално искуство најпоузданији мјерач времена. Космичко вријеме везано је за процесе у макрокосмосу, егзистенцијално вријеме припада микрокосмосу, док психичком времену писац посвећује највећу пажњу, јер се оно одвија у субјекту, временским јединицама уколико се у њих уписује вријеме које се проширује до бесконачности. Човјек који је осмислио живот стваралаштвом има осјећај да дуже живи, док је живот у једноличној доколици, монотон и краћи; болест као искуство снажног доживљавања тјелесних граница, усложњава наше поимање времена, додаје интензитет и појачава важност временских интервала. Томас Ман везује вријеме за књижевни начин моделовања приче, у чину приповиједања вријеме се доживљава као ритмичко-музикални елемент композиције дјела, који се разликује од времена које аутор описује.
На том магичном бријегу, ужљебљеном у планинском вијенцу, постоји институција која се бави оздрављењем пацијената. Ханс Касторп залутао је једног дана, и остао више година, као свједок да у људској раси нема здравих, само ако се подвргну медицинском протоколу. Бити у свијету болесних – здрав, немогуће је, противрјечи законима људског живљења. Као метафора за масовну хистерију нацистичке идеологије, вирус не поштеђује никог, без обзира на године, образовање, професију, или сталеж коме припада.
Окосницу романа чине замршени сплетови односа главног јунака са становницима Бергхофа. У првом реду Лодовико Сетембрини, Италијан – књижевник и његов опонент Лео Нафта – језуита, најзад Пеперкорн чија животна енергија опчињава и паралише Ханса Касторпа, сви они који се страствено боре за образовање његове личности, немоћни да у потпуности пробију мембрану једне меланхоличне равнодушности, однос према свијету такав какав јесте. За разлику од Одисеја која је на путу према Итаци, остао заробљен код Кирке и безмало претворен у животињски лик, Ханс Касторп окончава своју флегматичну егзистенцију, без знака побуне, револта или противљења. Заглављен у завршници романа на ратишту Првог свјетског рата, газећи војничким цокулама преко блатњавих друмова и мртвих другова, узалудно као што је живот у санаторијуму био без сврхе, или циља. Занимљиво је да завршна сцена у роману Чаробни брег, асоцира на сцене описа ратних дешавања у Толстојевом “Рату и миру”, на битку три цара код “Аустерлица” и сукоб руске војске и Наполеонових ескадрона. За ову тврдњу имамо свједочење самог Мана који записује да је Толстојев роман читао са одушевљењем.
Свеједно што је у дубини душе младог човјека Ханса Касторпа свјетлуцала у дубини душе неиспуњена чежња за светим Гралом, том сакралном реликвијом Христове Тајне вечере са апостолима; све се завршавало физичком смрћу, као логичним окончањем свих животних прегнућа.
Ханс Касторп је главни протагониста романа Чаробни брег, у потрази за светим Гралом, који без много очекивања путује возом у чаробни свијет у Алпима. Тај бријег је лудо чаробни свијет Бергхофа, у коме се игра свим што је свето у људском свијету, мијењају сви појмови, свијет дијели на оне горе – посвећенике и оне у долини који су скучених видика. У имагинаријуму болесних Бергхофа не постоји стварно изљечење, нити могућност да ико остане здрав, утолико што у том времену које не пролази, болест и смрт се смјењују непрекидно са периодима ремисије болесника, одвија живот без наде коме недостаје крајњи смисао.
Као обичан млади човјек ни геније ни глупан, јунак пролази унутрашњу метаморфозу, схвата да човјек не може да живи само својим личним животом, већ свјесно или несвјесно животом епохе.
Бергхоф је портрет Европе, успаване и изгубљене генерације, мјесто у коме се сусријећу чудни ликови: доктор Беренс, Кроковски, госпођа Штер, мадам Шоша, Јоахим, Менар Пеперкорн, Херман Клефелд, Лодовико Сетембрини. У читавој мјешавини народа и култура у Санаторијуму се одвија живот, биљеже знаци спољашње и унутрашње драме, у којој се искључују два свијета, онај утопијски на бријегу и онај реални у долини, коме се тежи и који ће постати позорница – поприште Првог свјетског рата.
У сазријевању Ханса Касторпа, значајну улогу имају његови педагози, Лодовико Сетембрини и Лео Нафта. Колико год да је Томас Ман посједовао изузетан књижевни тајенат, језик и стил, његова моћ да у карактеризацију својих ликова убаци повезницу са одређеном филозофском идејом, чини га одиста великим писцем. И Сетембрини и Нафта су јунаци који репрезентују филозофске концепције које имају значајан утицај на флегматични темперамент и карактер Ханса Касторпа.
На релацији учитељ – ученик разрађују се неке од најважнијих дилема епохе, расправља о суштинским питањима смисла живота, политике, умјетности, религије, значења времена и вјечности и њихових суштинских разлика.
Томас Ман реферира на образовни роман, истиче педагошку црту код хуманиста, користи цитатност и парафразе, да би његов главни јунак Ханс Касторп прошао унутрашњу психолошку трансформацију, и под вјештом руком својих просвјетитеља изграђивао сопствени идентитет. Сетембрини књижевник, каже Касторпу да се клони Бријега, као одвратне Киркине баруштине, гдје се директно алудира на грчку митологију, немоћ напуштања Санаторијума услијед дејства неких волшебних сила. Као књижевни лик, Сетембрини отјеловљује просветитељски – енциклопедијски идеал, он пише енциклопедију патњи, прави каталог у коме су пописана сва људска страдања, покушава да надахне Ханса Касторпа на ренесансни дух умјетности – идеал да је умјетност морална уколико буди разум, знање, просвијећеност. Као потомак италијанских републиканаца и патриота Сетембрини жудњу за слободом види оствареном у уједињеном човјечанству. Он вјерује у морално усавршавање људи, еволуцију у којој ће се путем културе и хуманизма остварити све – човјечански споразум – Република свијета: Сва култура и свако морално усавршавање потичу из духа књижевности. Сетембрини заступа темељну идеју Томаса Мана да је свака хуманост, свако поштовање човјека и његово достојанство повезано са књижевношћу. Књижевност је савјест епохе. У књижевним дјелима оваплоћује се клима времена, одговор на најсложеније изазове и отворена питања, на естетски упечатљив начин. Сетембрини не негира постојање патње, смрти, болести, он резонује да је смрт допуна живота, покушавајући да до краја мисли хуманистички о овим темема. Он резонује да хуманиста то је Прометеј, посвећен љепоти, духу, игри, јер онтолошко начело свијета има примат: Љубав и смрт су плотски у томе је њихова магија, јер они дионисијски славе живот.
Сетембрини је члан Лиге за организацију напретка, одан идеји усавршавања човјечанства, из љубави према идеји напретка и морала којом се супротставља људској патњи. Смрт постоји, њу не треба ни на који начин ниподаштавати, али ту се може наћи основ једне нове религиозности у којој се слави живот, да би се све оно ирационално, мрачно, инквизиторовско уклопило у идеале просвијећеног човјекољубља. И ту долазимо до аполонског принципа, реда и хармоније у свјетској држави – републици у којој либерални индивидуализам, личност, слобода, природно право, доживљавају пуни процват. Човјек између мистичне заједнице и индивидуализма, природе и духа, здравља и болести, ипак је центар живота, и ту антропоцентричну позицију Ханс Касторп, под утицајем Сетембринијевим, настоји да усвоји, вјерујући у моћ културе да мијења човјека. Па ипак као особа којој недостају страсти, што му и “азијатска” љепотица Клавдија Шоша замјера, код њега је преовладала пасивност и контемплација, једно безгранично размишљање о смислу живота, умјесто реалног искуства живљења.
На ту основну нит просвијећених порука које долазе из луцидног духа Сетембринијевог, надовезује се мрачњак – језуита Лео Нафта. Као супротност оптимистичној антропологији Сетембринијевој, он је поборник нихилистичког одбацивања хуманистичког концепта, али представља и нужну равнотежу из које Ханс Касторп треба да изведе научно-егзактан закључак. Али, до краја романа “Чаробни брег” је очигледно да Касторп не само да не може да се оствари у социјалном и историјском свијету, он не може ни у зачараном свијету Бергхофа да лако пронађе излаз. Ипак, тек ће у Бергхофу, разумијевати да је његов живот пређашњи у Хамбургу препун тривијалности, и да тек у суочавању са смрћу, очи у очи, он спознаје суштину живота. Прије свега кроз музику, јер музика је апстрактна умјетност, док слуша Шубертову Липу он слути темељ свог бића, развијајући особену симпатију према смрти. Попут Ничеа који је сматрао да је у Вагнеровој музици пронашао оно што је изгубљено, а било познато, у антици, да се трагедија рађа из духа музике.
Извор: Вијести
