Шокантна фотографија злочина који је починила америчка војска на Буд Дају на Филипинима 1906. је сачувана али није постала хуманитарна прекретница.
Пише: Кит Вагнер
Превео: М. М. Милојевић
Октобра 1907. године афроамерички социолог и активиста за поштовање људских права В. Е. Б. Ду Бојс примио је црно-белу фотографију одштампану на једном листу папира. Фотографију је послала Анти-империјалистичка лига, активистичка организација која је тада водила кампању против америчке окупације Филипина. Прошло је скоро десет година од када су САД преузеле контролу над острвом, после Шпанско-америчког рата. Међутим, окупација је код куће, у Америци, и даље била предмет снажних оспоравања. Код Ду Бојса који је сам размишљао како да утиче на социјалне промене и успостављање расне равноправности кроз визуелну комуникацију и фотографије када ју је примио нешто се покренуло. „Мислим да је та слика најснажнија илустрација коју сам икада видео“, записао је Ду Бојс. „Желим да она посебно буде урамљена у смештена на зидове моје сале за наступе (recitation room) како би оставила утисак на студенте шта ратови и посебно Освајачки Ратови заправо значе“.
На први поглед, фотографија у сепија нијанси приказује суморно бојно поље са војницима који носе шешире са широким ободом, стојећи и седећи око нечега што изгледа као ров преко којег је премошћавајући га постављено дебело дебло дрвета. Тло је пуно остатака, док се са десне стране помаља срушена кућица. У позадини, дим који се издиже делимично скрива обрисе џунгле.
Али пажљивији поглед открива нешто много злокобније.
Помаља се из јарка оно што се може препознати као силуета женског тела, главе забечене уназад, као да је у агонији. Њена десна дојка је изложена а поред ње лежи повијено дете, мала глава наслоњена јој је на крило. Обоје су очевидно мртви. Руке и ноге и лица помаљају се из безобличне гомиле у предњем плану фотографије. Ипак, и даље је потребно неколико тренутака да посматрач увиди да је ров преплављен мртвим телима и да су безоблична гомила заправо лешеви распрострти попут крпених лутака по тлу између војника.
Снимљена у јутро 8. марта 1906. године, фотографија показује последице напада америчке војске на источни пут ка Буд Дају, загашеном вулкану на острву Јоло на југу Филипина. Војници су Американци, припадници Шестог и Деветнаестог пешадијског пука, а мртви су припадници народа Моро, муслиманска етничка група позната још и као Таусуг. Био је трећи дан борби, и последње упориште Мороа, на ивици кратера тек је било освојено.
Док су Морои били наоружани ножевима, копљима и са неколико застарелих пушака и топова који су се пунили димним барутом, америчке снаге могле су да распореде брдску артиљерију, митраљезе, репетирке и револвере који су испаљивали распрскавајућа зрна. Најмање хиљаду мушкараца, жена и деце народа Моро је било убијено, док је преживело једва њих дванаест. Извештаји о америчким жртвама бележе двадесет једног погинулог и седамдесет тројицу рањених.
На фотографији, постоји нешто што се дубоко не уклапа и узнемирује у очигледној лагодности којом се преморени војници одмарају међу расутим телима убијених. Већина људи директно је загледана у камеру, али не показују никакве емоције – близина смрти их очигледно не узнемирава. Као ловци након успешног погађања мете, позирају за фотографију са мртвим Мороима, као да су посреди трофеји.
Док су војници наслоњени на своје модерне пушке, мртви делују да су ненаоружани. Један војник са десне стране држи дугачко копље, узето од Мороа. Фотографија је само још један забележени призор онога што ће у јавности постати познато као битка на Буд Дају. Војници су опљачкали својину мртвих, трагајући за егзотичним артефактима. Недељама касније, док су се тела распадала, враћали су се натраг и узимали лобање Мороа као сувенире. Ипак, фотографија коју је Ду Бојс примио показала се као најтрајнији физички подсетник онога што се десило у Буд Дају.
Обично мислимо о фотографијама злочина као о настојању новинара и хуманитарних радника да документују насиље и патњу као етички чин усмерен ка подизању свести и покретању деловања. Али шта о оним сликама које су створили сами починиоци – не да би забележили злочине већ да би прослављали насиље? Двадесет година након што су фотографије злостављања затвореника у Абу Граибу по први пут објављене, још увек се боримо како да се носимо са „трофејним“ фотографијама које нас присиљавају да видимо злочине очима њихових извршилаца.
Фотографија коју је Ду Бојс примио, на којој је приказан покољ Мороа који су починили амерички војници, рани је пример ове врсте злослутне прославе, коју је омогућило постепено повећање доступности фотографске технологије широм света.
До почетка двадесетог века, мала и релативно јефтина филмска камера већ је постала нашироко доступна. Али фотографија снимљена на Буд Дају забележена је старијом и тежом врстом камера које користе стаклене плоче да забележе негативе. Пошто је потребно да експозиција потраје неколико секунди овакве камере морају пажљиво да се поставе на троножац, док објекат ка којем је камера усмерена мора да буде потпуно миран, пошто би било какав покрет довео до замаглљености – као што се може видети на фигурама у позадини ове фотографије.
На Буд Дају, фотограф је одлучио да постави камеру насред призора покоља и да затражи од војника прекаљених у тек завршеној бици да се окрену према уређају и остану мирни док се забележи језива сцена. То није био спонтани снимак забележен у јеку битке. То је била брижљиво осмишљена табла, сачувана за потомство забележена улагањем знатног напора. А већ тада такви снимци су били све само не реткост. Буд Дајо није био први пут када су америчке трупе тријумфално фотографисале људе које су побиле.
Најранија фотографија бојног поља у Сједињеним Државама приказује лешеве војника страдале током Грађанског рата. Ове фотографије коришћене су као трагични симболи националне жртве, често брижљиво снимљени на начин који одише поштовањем према погинулима. Ништа од те емпатије не провејава на овим снимцима, међутим, који бележе не-белачко становништво које се нашло на путу америчке бескрупулозне територијалне експанзије и остварења такозване Очевидне судбине (Manifest Destiny).
Двадесет деветог децембра 1890. године, америчка војска покушала је да разоружа малу групу промрзлих Лакота Индијанаца који су бежали из свог резервата у Јужној Дакоти. Када се почело са пуцањем, америчка коњица почела је да насумично пуца по Лакотама које су биле сабијене на уском простору, док је артиљерија са околних узвишења отварала ватру на њихов логор. У том крвопролићу, које је касније прозвано Масакром код Вундед Нија (Wounded Knee Massacre, масакр код Рањеног колена) убијено је готово триста људи, мушкараца, жена и деце. Многе од њих су коњаници ловили миљама наоколо преко снегом прекривене прерије.
Присуство десетина новинара и фотографа сместа је претворило напад код Рањеног колена у велики медијски догађај, и запањујуће фотографије полунагих лешава који замрзнути стоје у гротескним положајима били су нашироко објављивани и дистрибуирани као разгледнице и новинске илустрације. Пошто су фотографски докази показивали само грозне последице масакра, остављено је илустраторима попут Фредерика Ремингтона да осмисле Вундед Ни као жестоку битку у којој је неуверљиво приказивано да су једине жртве америчке коњаници. Слично Буд Дају, појам „битке“ коришћен је да означи једнострани покољ, који се уобичајено сматра крајем „Индијанских ратова“.
Готово деценију касније, када су америчке снаге прво окупирале Филипине након краткотрајног рата против Шпаније 1898. године, камера је изнова постављена да истражује и документује нове колонијалне поданике, и да прода империјалистички пројекат америчкој јавности.
Фотографија је постала неизоставни алат империје као што су то били телеграф, железница или митраљез. Док су многе фотографије које су слате кући из рата биле по свом стилу етнографске, снимци битака са слабо наоружаним филипинским побуњеницима (insurrectos) показали су се посебно популарним и биле су штампане као стереографије које могу да се посматрају помоћу стереоскопа којим се остварује ефекат тродимензионалности. Мора се приметити да ниједна фотографија која се појавила са Филипина није приказивала америчке жртве. Уместо тога, амерички војници су на илустрацијама битака приказивани искључиво као победници, често док стоје дуж ровова пуних мртвих побуњеника, слично фотографији са Буд Даја.
Овај стил прослављања покоља уз помоћ фотографског сочива такође је имао и своје домаће отелотворење. У Сједињеним Државама, визуелна јукстапозиција живих белих тела насупрот беживотних тела црнаца најзлокобније се изражава у жанру фотографија линчовања. Брутална тортура и убиства небројано црнаца које су починили неформалне белачке судије на америчком Југу, којих је само током 1906. године забележено шездесет, обично су привлачиле гомиле посматрача. Такође су привлачили и предузимљиве фотографе чије су мрачне слике дехуманизованих тела продаване као разгледнице и сувенири.
Током прве деценије 20. века, фотографија је стога играла кључну улогу у ширењу поруке насиља која је потцртавала америчку тврдњу о белачкој супрематији код куће, и прослављала је империјализам и војне победе на страни. Иста, расистички омеђена логика, која је допуштала америчким војницима да побију Моро мушкарце, жене и децу на Буд Дају без икакве задршке, такође им је допуштала да следствено фотографишу тела као трофеје – нешто што би било незамисливо уколико би жртве биле белци.
Снимак рова на Буд Дају не само да документује злочин већ је било логично продужење самог насиља. Кључно, претворио је догађаје из марта 1906. године, на удаљеном острву у забаченом делу империје, у спектакл који је могао бити безбедно конзумиран у америчкој домовини.
Вести о бици на Буд Дају пристугле су у Сједињене Америчке Државе много пре него што је то учинила сама фотографија. Док је каблограм из Маниле прешао преко Пафицика – уз помоћ релејних станица на Гуаму и на Хавајима – и дошао до америчког копна после неколико минута, фотографија је морала бити послата бродском поштом којој је било потребно око месец дана да превали исту руту. Почетни извештаји садржали су мало детаља али су описивали потпуни пораз оних који су означавани као „Моро одметници“ који су им нанели херојски амерички војници.
Диспаритет у броју жртава сагледаван је као омаж војним заповедницима и непорециви доказ вештине и храбрости америчких војника.
„Нико не може да чита о тој важној борби“, истакнуто је у уводнику једних новина, „а да не осети понос према момцима америчке војске, који су прегазили готово стрме литице да би помели разгневљене пагане са лица хришћанског света“. Председник Теодор Рузвелт лично је упутио поруку генерал мајору Леонарду Вуду, војном управнику Минданаа, који је издао наредбу за напад: „Честитам теби, официрима и људима којима си заповедао на сјајном подвигу оружаних снага у којем сте ви и они тако добро сачували част америчке заставе“.
Када су почели да пристижу додатни детаљи, укључујући описе насумичног покоља жена и деце, чули су се и неки критички гласови. Познати хумориста и писац Марк Твен, који је био истрајни критичар америчке окупације Филипина, написао је оштру критику као одговор на Рузвелтов телеграм: „Он је сасвим добро знао да наше униформисане убице нису сачувале част америчке заставе“, писао је Твен, „већ су чинили оно што већ осам година непрекидно чине на Филипинима – погазили су је“.
Критика и морална озлојеђеност антиимперијалиста, међутим, није могла да се одржи на дуге стазе. Рузвелтова администрација је на крају успела да заташка причу о масакру на удаљеном вулкану на Филипинима. Пошто је доминирао насловима новинских написа током неколико недеља, Буд Дајо је брзо ишчезао из видокруга јавности. До времена када је жестоки земљотрес који је погодио Сан Франциско 18. априла 1906. године, постао главна медијска вест, удаљени догађаји на Филипинима већ су били заборављени.
Управо у том тренутку Вуд и војни заповедници су по први пут постали свесни да постоји фотографија са Буд Даја. Амерички званичници из Маниле су известили:
„Управо сам сазнао да један наставник Милер, који је сада на одмору у Јапану, поседује фотографију борбе на Дају, на којој се види полунаго женско тело са пререзаним грудима, које лежи поред тела неколико новорођенчади. Амерички војници стоје поред и гледају у њих, а због светлости и сенке женско тело изгледа као тело белкиње. Милер је показао ову фотографију неколико људи и својски се хвалише наоколо да је намерно продаје (наравно, по високој цени) за употребу у предстојећој кампањи за председничке изборе. Његове изјаве о борбама нису биле комплементарне изјавама које су дали наши људи, и он тврди да је у питању масакр“.
Према изнетом, истинска брига у вези са сликом није се односила на насиље које се на њој приказује већ на чињеницу да би мртва жена Мороа могла бити помешана са белкињом. Док је покољ урођеничког становништва сматран оправданим, погрешно расистичко „учитавање“ у такву слику могло би да нашкоди како Вуду тако и његовим присталицама, укључујући Рузвелта. Вудов штаб такође је истакао да се причало како још једном копијом располаже један од војника и сугерисано је да би требало уложити напоре како би се фотографија пресрела: „Уколико је могуће потребно их је уништити“.
Упркос уложеним напорима, властима није пошло за руком да спрече да фотографија допре до америчке јавности. Када је фотографија на крају објављена 23. јуна 1906. године, у популарном часопису Харпер дејли, није изазвала никакво огорчење. Нешто изрезана верзија фотографије рова репродукована је заједно са другом фотографијом рањеног америчког војника којег превозе на мули након напада. Испод двају фотографија, натпис бележи, „Борба на планини Дајо“, након чега је дат кратак приказ догађаја:
„Фотографије на овој страници приказују сцене повезане са битком између одметника Моро на планини Дајо, на острву Јоло, и америчких војника, почетком прошлог марта, када су, суочени са готово несавладивом потешкоћама, Американци истребили банду од шест стотина дивљака који су представљали претњу на острву. Планина Дајо је изузетно стрма а последњих двестотинак метара успона је под углом од педесет до шездесет степени, док последњих двадесетак метара практично стоји усправно. Одметници су били снажно утврђени и борба је за владине трупе била као пролазак кроз смртоносну замку. Двадесет Американаца је погинуло а двадесет пет је било рањено.“
Коришћење појма „одметник“ како би се њиме описали Морои ушанчени на Буд Дају, подводећи под тај појам и жене и децу, одузима њиховом отпору било какав политички легитимитет и своди сукоб на спровођење закона. Насупрот једва препознатљиво људском обличју мртвих Мороа, амерички војници су приказани као праве жртве Буд Даја, и они ка којима је потребно усмерити читалачку емпатију. Опште уверење у америчку изузетност и имплицитно праведништво „добронамерне асимилације“, како је називана цивилизаторска мисија на Филипинима, остало је снажно. Уместо да буде извор посрамљености, битка на Буд Дају је у ствари прослављана у америчкој војсци и тројица официра који су учествовали у нападу касније су били награђени конгресном Медаљом части.
Уверење Ду Бојса у ефикасност фотографије као начина да се подигне свест и мобилише јавно незадовољство било је опште присутно на почетку 20. века, колико је то и данас. Мислило се да фотографија обезбеђује некварљиви приказ стварности, и да је била, као таква, погодан начин да прикаже право стање света – да ли је посреди бруталност ропства, прљави услови живота сиромашних или ужаси империјализма у Африци.
Фотографије осакаћених жртава суровог режима белгијског краља Леополда у Конгу, на пример, нашироко су делили његови критичари, у памфлетима и другим публикацијама, и чак су приказиване на јавним окупљањима уз помоћ пројектора који су називани чаробни лантеран. Свега неколико година раније Твен је написао оштру сатиру Солилоквиј краља Леополда у којој је приказао како Леополд описује камеру – „безначајни, мали кодак, који дете може носити у џепу“ као „јединог сведока… којег нисам могао поткупити“.
Антиимперијалистичка лига је заправо настојала да постигне нешто слично фотографијама са Буд Даја, и стотине копија су штампане и слате поштом директно члановима америчког Сената, као и Ду Бојсу. Међутим, њихова вера у моћ слике показала се као незаснована. Упркос њиховим напорима, кампања није успела да изазове било какво јавно незадовољство. Уместо тога, фотографија је постала разгледница, слично онима са Вундед није или из Филипинско-америчког рата, и спектакл масакра сведен је на колонијалну робу.
и Ду Бојс никада није сазнао приповест иза фотографије, и никада није добио примерак који би могао да истакне у својој канцеларији. За разлику од покоља у Ми Лају 1968. године током Вијетнамског рата и злостављања у Абу Граибу, оно што се десило на Буд Дају није постало историјски међаш. Упркос сликовитим доказима злочина, свега неколицина људи ван Филипина данас је данас уопште свесно онога што се тако догидило.
У свом последњем објављеном есеју, Сузан Сонтаг је промишљала о моћи фотографија из Абу Граиба, што је видела као визуелни антидот подмуклим еуфемизмима рата против тероризма. Кључно је што је такође препознала те дигиталне сувенире као модерни еквивалент једнобојних фотографија линчовања са америчког Југа, са њиховом злокобном конотацијом црних жртава и разгаљених белих посматрача. Чини се да растојање између прошлости и садашњости заиста бледи у режираном тријумфализму фотографија-трофеја. Чињеница је да смо све то већ видели – на Буд Дају, у Ираку и Авганистану, или у овом тренутку, у Гази.
У време када смо преплављени снимцима страдања, проблем није у томе што смо видели превише фотографија, већ што нисмо посматрали довољно пажљиво. Ако би сведочење требало да буде нешто више од клишеа, не би смели да окрећемо главу. Још важније, морамо имати храбрости да препознамо шта заправо видимо.
На трофејној фотографији нема места за глаголе у пасивном облику: превише је очигледно ко шта ради и коме. Трофејна фотографија никада није слика „трагедије“. И стога, када нам починиоци покажу шта су, требало би да обратимо пажњу. У прошлости као и у садашњости, злочине не чине само акти физичког насиља већ такође и начин њиховог легитимисања, прикривања или намерног заборава. Уколико не можемо да спречимо злочине, барем њихово оправдавање можемо учинити тежим. Инсистирањем на истини, можемо учинити много тежим да се почињени масакр прозове „битком“.
Хиљаду миља даље и сто година касније, морална обавеза да не скрећемо свој поглед са бола других остаје непромењена. Нисмо одговорни за прошлост и стога је не можемо променити. Али одговорни смо за наше данашње деловање, као и за оно што одабирамо да видимо или да занемаримо. Историја није нешто на шта се тек осврће већ нешто са чиме је потребно суочити се и деловати у складу са тиме. То је било истинито пре једног века на Буд Дају и истинито је и данас, док у свет пристиже неизмерни низ снимака мртвих и рањених из Газе. Сврха ове приче није да поручи: „Погледајте шта су они чинили тада“, већ пре, као што је филмски режисер Џонатан Глејзер обичавао да каже: „Погледајте шта ми чинимо сада“.
Ким А. Вагнер је данско-британски историчар и предавач глобалне и империјалне историје на лондонском Универзитету Квин Мери и аутор више књига о индијској колонијалној историји; његова последња објављена књига је Massacre in the Clouds: An American Atrocity and the Erasure of History (Масакр у облацима: амерички злочин и брисање историје)
Превод чланка објављује се са допуштењем уредништва Њу лајн магазина
Извор: Њу Лајнс Магазин
