Пише: Дејан Ђорђић
Поводом ретроспективе сликара Мариа Маскарелија у Галерији ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића у Новом Саду.
Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића у Новом Саду једна је од најважнијих музејских установа у региону. Она чува, представља и унапређује ликовно благо које јој је поверио војвођански колекционар Рајко Мамузић, настављајући делатно тамо где се зауставља Музеј савремене уметности у Београду. Не приказујући антиуметничку авангарду, њена активност је усмерена на период између 1950. године, престанка владавине догме социјалистичког реализма и почетка деведесетих, када све агресивније отпочињу постмодерне визуелне провокације. Зато се ликовност коју заступа ова институција налази између фигурације и апстракције. Некада је и то била авангарда а сада је главни ток а тек сада у поплави кича, лошег заната и уметника који пропадају већ као млади, видимо да су то непролазне вредности.
„Маскарели ка своме почетку“
Недавно је у тој установи на два нивоа одржана једна несвакидашња, сјајна изложба. Реч је о ретроспективи сликара Мариа Маскарелија (Цетиње, 1918 – Рисан, 1996) са делима из Галерије Рајка Мамузића, Музеја савремене уметности у Београду и колекције Николе Богдановића из Сремске Митровице. Раније су у тој Галерији биле одржане две његове изложбе, цртежа и слика, у сарадњи са Галеријом из Ниша. Садашња изложба је најпотпуније представљање тог, у односу на свој значај, занемареног уметника. Приказане су слике, цртежи, графике, неколико портрета тог уметникаМарио Маскарели, Двоструки акт, 1980, Колекција Николе Богдановића фото: Милош Мушкиња
од других аутора и документарни филм о њему. Изложбу прати каталог на сто страна, одлично графички обликован и одштампан. Иза ових уобичајених података крије се права духовна, тачније, ликовна авантура великих размера, коју уочавамо већ на изложеној сликаревој раскошној палети са премногим слојевима боја а ипак складно уређеној. Аутори текстова у каталогу и изложбе су Бранко Јанковић и Ирма Микеш, кустос Галерије Рајка Мамузића, који пишу о уметнику без много академског, квазистручног језика, сада општег места наше историје уметности, али до краја, суштински улазе у поетику овог уметника.
Професорка Соња Томовић Шундић представила књигу „Његош у ликовности“
Марио Маскарели је синоним за простор ликовне слободе, понесеност и трезвеност у екстази сликарског чина. Ова ретроспектива се појавила у прави тренутак, када је остало свега неколико сликара из величанствене епохе високог модернизма, којој он припада, за коју је речено да је Периклово доба српске уметности, којима није до краја придата стручна пажња. Српска ликовна сцена је толико богата да увек има уметника који су скоро неоткривени или занемарени и треба да им се посвећује пажња.
Уз Оливеру Кангргу, Мајду Курник и Ксенију Дивјак један од тих одличника је Марио Маскарели, међу њима сликар највећег формата. Стога добро одабран наслов изложбе и каталога „Маскарели ка своме почетку“ не означава само дискурзивно заснивање изложбе на уметниковим почецима, већ и његов нови почетак, улазак на велика врата у историју српске и црногорске уметности, коначно признање и заузимање места које му припада. Овај сликар је био стваралачки активан у време чувених група, Задарске, Децембарске и Медиале, али је деловао самостално. Чланови Децембарске групе размишљали су да у своје редове укључе Раденка Мишевића и Милуна Митровића, а могли су исто тако и Маскарелија, јер је он један од најбољих који је тада деловао.
У сликарском смислу, у духу свог времена, попут Миће Поповића, Петра Омчикуса и Милорада Бате Михаиловића кретао се широко, у више ликовних светова, од фигурације до апстракције, тражећи у сваком химеру чисте ликовности. Мало је сликара који су унели у опус толико поетичности, а ако помињемо ликовну слободу, то значи да се и дословно овај сликар за разлику од већине суверено кретао у супротстављеним царствима стилова модернизма двадесетог века, за разлику од других њему сродних задирући и у ирационално, фантастично као и геометријско.
Бокешки сан и славље за очи
Матис је говорио да слика треба бити удобна фотеља за посматрача а Маскарели нам је даје као сан, славље за очи, његов бокешки сан, што је сликарство одувек било, само се то заборавило у (пост)модернизму. Без било каквог силовања платна, сликарског понашања, редукционизма и деструкције (која је синоним за актуелну естетику деконструкције) траје његов опус као нека тиха свечаност, кантилена приморске музике.
Прошао је све догме сликарства, од класичног академског реализма до лирске апстракције и скоро усамљено открио чари Медитерана, слику као славље, радост и страст, од честитости и једрине јутра до варљивог обећања сутона.
Коначно, ево неког изван група, праваца, школа и подела, ко враћа праву уметност на сцену и кроти ту неухватљивост звану чиста ликовност, толико другачију и племенитију од актуелне визуелности, шире и мање обавезујуће, у коју улазе многи неуметнички елементи, неког ко уме да наслика најдубље тајне мора као и најдирљивије дечје портрете своје кћерке. Рајку Мамузићу, па и Николи Богдановићу, треба одати признање да су умели да препознају поједина од ремек-дела у опусу овог београдског сликара, ремек-дела наравно не у апсолутном, већ релативном смислу, у односу на нашу културу високог модернизма и друге сликарске домете те епохе. Да наша тврдња није претерана најбоље је упоредити Маскарелијеве слике које поседује Музеј савремене уметности у Београду (који није учинио ништа за њега) и Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића и у мањој мери Никола Богдановић.
Извор: Печат
