Пише: Др Владан С. Бојић
Црна Гора је у посљедњих двадесет пет година живјела између двије обмане: једне да је подјела нужни механизам опстанка, и друге да је корупција пролазна посљедица транзиције. Данас се показује да је управо тај спој — подјела и корупција — постао темељ политичког система. У земљи која се још зове држава, али све мање личи на заједницу, настала је нова реалност: структурална корупција као државни рефлекс.
(О нужности моралне и институционалне обнове државе)
Постоје државе које имају корупцију — и постоје државе које су постале корупција. Црна Гора, послије четврт вијека дубоких подјела, припада другој категорији. У њој је зло престало бити изузетак и постало навика. Корупција није више понашање појединаца него системска, нормализована логика, начин рада институција, стил и мјера управљања, као и начин свакодневног преживљавања. Црна Гора данас не живи у ери транзиције, већ у ери постистине, у којој се морал и право више и не сударају — потпуно су раздвојени.
Држава постоји као ботокс љуштура, али не суштински као савјест. Испражњене институције система зјапе, тек их инерција одржава. У том расцјепу између онога што јесмо и онога што се претварамо да јесмо, настаје најтежи облик корупције — структурална корупција: стање у којем је зло постало добра навика, а „казан“ неправди — систем.
I Насљеђе подјела и сјемена зла
Двадесет и пет година у Црној Гори није грађено заједништво, него страх. Политичке структуре су, у име државе и идентитета, сијале сјеме подјела и неповјерења. Историјске теме из прошлог вијека претворене су у савремени алат владавине: народом се, са свим лажним симболима, управљало кроз прошлост, а не кроз будућност.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
Док је реторика говорила о европским интеграцијама и модерној држави, пракса је показивала друго лице – систем расподјеле користи између политике, капитала и привилегованих кругова. У тим зонама без одговорности изгубила се и суштина државности: да право штити слабе, а институције постоје ради општег добра.
II Структурална корупција као начин владавине
Корупција у Црној Гори није производ моралне слабости појединаца, већ резултат институционалног модела који је годинама стварао симбиозу политике, новца и моћи. Када се једном успостави механизам у којем политичка лојалност доноси имовину, а ћутање гарантује опстанак, више није ријеч о корупцији – то је нова форма државности.
Никаква формална смјена власти не може промијенити суштину ако унутрашњи механизми контроле остану исти. Систем који је изграђен на непотизму, клијентелизму и кумовизму, не може постати демократски само зато што су се промијенила лица на функцијама. Док год су исте руке у различитим бојама државних симбола, држава остаје талац једног истог менталног кода — да је власт плијен, а не служба.
Све се у таквом систему претвара у лојалност: закон, суд, тужилаштво, медији, а онда и суштинско — култура. Корупција постаје стуб идентитета, мјерна и смјерна јединица свих припадности.
III Политичке подјеле као параван
Ниједна власт не траје тако дуго као она која управља страхом, али и интересима — куповином људских душа. У Црној Гори су идеолошке и националне подјеле коришћене искључиво, осим за „корисне идиоте“, као алат за прикривање суштинских економских и најдубљих институционалних разарања и неправди.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
Док су се грађани изгарали у свађама око прошлости, јавни ресурси су се приватизовали, институције празниле и урушавале, а закон претварао у подесан инструмент заштите само оних привилегованих.
Подјеле нису биле случајност, него стратегија: друштво у сталном сукобу је друштво које нема енергију да постави питање одговорности.
IV Морал као јавна категорија
(Уништавање културе култом естрадизације полуписмених и полуусмених самољубивих функционера, друштвених мрежа и извртањем слободе изражавања у слободу понижавања — полуга)
Ниједна институционална реформа не може успјети без моралне реформе. Рјешење није у освети, него у провјери.
Потребан је систем јавне етичке ревизије: да се свака јавна функција услови потпуном, неселективном транспарентношћу имовине, прихода, одлука и користи које произилазе из личних интереса. Тај механизам мора бити једнак за све и подложан независној контроли, са правом на жалбу и заштиту пред домаћим и европским институцијама.
Тако се држава не чисти од људи, већ од лажи. Јер држава саграђена на лажи је кула од карата. То је производ дуготрајне и кобне симбиозе политике, капитала, ћара и страха.
Све велике одлуке, крупне инвестиције и кадровске политике у себи носе један исти ДНК — интерес као критеријум, лојалност као услов, ћутање као цијену. Тако је створена култура у којој се закон доживљава као сметња, а морал као слабост.
Јавна функција није право, већ повјерење. А повјерење се не може задобити без моралне досљедности. Држава која не врши периодичну етичку ревизију својих елита осуђена је на понављање истих облика зла под новим именима.
Корупција не нестаје када је откривена — она нестаје тек када постане срамота.
V Одговорност као темељ државе
Кључни разлог стања у Црној Гори није сиромаштво, већ недостатак мјере, вјере и одговорности. Друштво које прихвата неправду као норму постаје саучесник. Када се у правном систему изгуби осјећај за срамоту, све остало је само питање времена — када ће пући све.
Тринаестојулски устанак: сабор слоге у којем није било четника и партизана
Морал није супротност политици — он је њен предуслов. Ако га нема, онда се то више не може назвати политиком. Држава која жели да буде модерна, мора прво да буде часна. Нечасно, неморално уз атрибут модерно — мизерно је.
VI Забрана политичке партије срасле с корупцијом и криминалом
Рушење уставног поретка не мора бити насилно или оружано; оно може бити и системско, институционално, кроз дуготрајну злоупотребу власти, корупцију, манипулацију изборним поступком и перфидну контролу медија.
Када партија, користећи државну моћ и криминалне структуре, системски потчини институције, суспендује владавину права и онемогући слободно изражавање воље грађана, она више не дјелује у оквиру демократског уставног система — већ против њега.
Такво дјеловање, иако формално у оквиру закона, суштински је антиуставно јер разара темеље конституционализма. ДПС је организација са изразито антиуставним елементима понашања, која је успоставила све механизме контроле што су у пракси потиснули стварну владавину права и принцип подјеле власти.
Суштина није у појединачним кривичним дјелима, већ у структуралном обрасцу понашања — системској употреби државних ресурса за партијске и личне циљеве, дискриминацији у свим сферама, коруптивном финансирању, неконтролисаном утицају на медије, правосуђе и безбједносни сектор. То представља континуитет противуставног дјеловања и руши основни демократски принцип: власт произлази из слободне воље грађана, а не из злоупотребљене институционалне моћи.
Свaka партија која користи институције да би себе и своје чланове заштитила од законитог кривичног прогона постаје субјект који дјелује изнад права — а то представља суштинско рушење уставног поретка.
VII Држава која се сјећа није неуспјела држава
Црној Гори више нису потребне велике приче, већ велики карактери. Поновна изградња државе неће почети новим измишљеним заставама и симболима, већ новим обрасцем понашања: „поштено обављен посао је највиши чин родољубља“.
Када савјест поново постане институција, Црна Гора ће се извући из својих расцјепа. Јер само држава која се сјећа својих предака и признаје своје заблуде и грешке — има право да се бољем нада.
Бојић о тужби Мујовића против Николића и ДПС-а: Стратешки циљ одшкринути врата тужилаштву
Црној Гори није потребна освета, већ освјешћење. Потребна јој је провјера — верификација аутентичности људи који у њено име говоре, одлучују и троше.
Друштво се не чисти забранама, него огледалима: у сваком човјеку који остане поштен у систему који га тјера на компромис — држава се поново рађа.
Истинска обнова неће доћи ни из Брисела, ни из Вашингтона, ни из било којег савјета. Она ће почети онда када први човјек у власти схвати да је морал — правна категорија.
