Пише: Јасна Ивановић
Романсирана историја новије Црне Горе могла би да отпочне сценом из собе бр. 252. Хотел је ,,Црна Гора“, година је 1996, кадар црно-бијели, а боје само што се нису умијешале у причу.
Раскошни орнаменти, отуђени или распродати у годинама које ће услиједити, још увијек су у хотелском кадру. О како се моћно могао тада осјећати професор Новак Килибарда, међу тешким огледалима с храстовим дуборезом, у интими своје собе, бр. 252! Моле се читаоци да на овом мјесту, међу одразе раскоши, удјену прикладно заједљиви саундтрек. Може то бити јецај Едит Пјаф ,,Не, ни за шта се не кајем…“, док зум иде на месингану куку, с које виси младалачко-свијетли мантил, спреман на нове полете старог лисца.
Дигресија, као оправдање мотива, одвешће кадар у коју годину прије ’96, када је митрополит Амфилохије у једном разговору казао да не зна да ли је човјек могао постати од мајмуна, но да је сигуран да је могао постати од лисице и за ту тврдњу понудио доказ. Тема разговора је увођење вјеронауке у школе, а један замоли владику да се са тим пожури, како би дјеца престала учити криву Дарвинову теорију. Владика тада представи своју горњу тврдњу, уз образложење да би лишчев потомак могао бити управо један од окупљених, уважени професор Новак Килибарда…
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
Већ годинама професор живи у соби бр. 252 и данас ће, хитајући у башту хотела, напамет наученим покретом руке смаћи мантил с куке и у журби затворити врата за собом. Касније ће тврдити, у исповијестима датим новинару Славољубу Шћекићу, да се прије раскола у ДПС-у никад није приватно срео с Милом Ђукановићем.
,,…А када је то, за Црну Гору спасоносно цијепање било извјесно, непланирано смо се сретали у хотелу ,Црна Гора’“, устврдиће професор у књизи ,,КИЛИБАРДА ‒ исповијест о деценији која је промијенила лице Црне Горе“.
Знао је професор да му се на прву неће вјеровати да су ови сусрети били ,,непланирани“, па је пожурио да то још једном, ниже пасуса, поцрта:
,,Понеку нашу заједничку сједјељку уприличио би директор Микан Зец, а знали смо попити пиће у просторијама предузећа ,Миа’ на првом спрату. Моја соба, бр. 252, била је до ,Мие’, па су нам се тако утрефљивали сусрети.“
Иако је у исповијестима дефинисао да је ,,у науци постојан, а у политици еволутиван“, постојаност доброг књижевничког стила овим пасусом ипак је оповргнута. Иначе беспрекорно језички утегнут, мемоарски динамичан ритам, прекидан једино умецима из богатства народне књижевности, овдје се заплео и затетурао.
Не, не…неће бити да је професор тога дана у џепу мантила при себи имао епику. Драму ,,непланираног“ сусрета који слиједи морају испратити другачије ноте. Грехота је да не поменемо да је професор умио, кад су се његови сусрети с Ђукановићем усталили, химнично да подигне глас. Говорио би предсједнику тада да је виђен као црногорски Де Гол. Но за наш крхки кадар романсиране историје, у ,,деценији која је промијенила лице Црне Горе“, треба нам у џепу мантила нешто њежније… Пјесмарица Ане Ахматове и у њој ,,Дошао си ‒ одлучан, тих / као да знаш да те чекам / Рекао си ‒ Време је, крени / И ја сам пошла, без речи, без даха / Просте су биле твоје речи / А иза њих олуја, крик, свет / На прозору ветар је дрхтао / и негде далеко ‒ певао снег“. Бирај сад, читаоче! Не можемо све сами, овако раслабљени деценијом која је промијенила лице Црне Горе, шта ли је тог пресудног дана, из собе бр. 252, уз срце своје понио уважени професор, потомак лишчев Новак Килибарда.
