Пише: Милош Лалатовић
Монаштво није искључиво хришћански феномен. Прије хришћанства постојало је и у далекоисточним религијама, будизму, у хиндуизму имамо ашраме, које су нека врста манастира, гдје подвижници упражњавају извјесне технике медитације и јоге. У оквиру ислама постоје дервишки или суфи редови, који подсјећају на монаштво, иако није то у класичном смислу.
Такође, у јудаизму, које је претходило хришћанству, и чији је оно директни наставак, иако није био уобичајен безбрачни живот, карактеристичан за монаштво, постојали су одређене вјерске струје попут есена у Палестини и терапеута у Египту. По неким теолозима и историчарима есенима је припадао и Свети Јован Крститељ.
У хришћанству монаштво као масовнија појава се јавља доста касно у трећем и четвртом вијеку, углавном у Египту, иако су се званично Пресвета Богородица, и већ поменути Јован Крститељ, као и неки од апостола сматрали монасима. Главни оснивачи монаштва су били Свети Антоније Велики, Свети Пимен, Свети Макарије Египатски.
На омасовљење хришћанског монаштва утицали су бројни разлози. Поред жеље за подвигом услед слабљења аскезе у хришћанским заједницама, јер то је било око времена легализовања хришћанства у Римском царству, утицали су и економски и социјални разлози.
У то вријеме у Римском царству, посебно у источним покрајинама, гдје је монаштво било изражено, настала је економска криза. Многи људи су западали у дугове, које је повлачило са собом бројне санкције, па и ропство. Да би се ослободили мучног живота у свијету испуњеним лихварством и неразумијевањем, људи су одлазили у пустиње, далеко од очију јавности. Не може се рећи да је ово био пресудан узрок настанка монаштва, јер су и многи богати људи, попут Светог Антонија Великог , напуштали све и одлазили у пустињу, али сигурно је једним дијелом и ово утицало.
Монаштво је у првом периоду било усамљеничко, монаси су живјели и сналазили се сами за храну и пиће.
Међутим, царским уредбама у петом и шестом вијеку, усамљеничко монаштво је било чак забрањено, и оснивани су манастири, гдје су подвижници живјели у општежићу. Иначе, сам усамљенички живот, иако га многи монаси преферирају, па и сама ријеч монах, у преводу би значила сам, самац, особа, која живи усамљено из аскетских разлога, може бити опасан. У многим духовним поукама описана је трагична судбина монаха, обично младих, који се не придржавајући савјета духовника, кренули путем усамљеништва, запали у стање тзв. прелести. Јер, ако монах буде савладан од демона или своје уобразиље помијешане са утицајем нечастивог, имајући брата у близини, постоји могућност да се спаси. Исто тако, ако услед греховног пада, падне у малодушност, депресију или како би се монашким језиком рекло униније.
У периоду Византије монаштво је изузетно напредовало. Основани су многи манастири, установили се правила живота, којих се држе у православним манастирима до данас. Главни задатак монаха у Православној Цркви јесте усавршавање умно-срдачне молитве, најчешће Исусове молитве, која има различите верзије, углавном и најчешће су двије у питању, а то су “ Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ или , “Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Изговарањем ове молитве монаси, па и мирјани могу да по Божијем Промислу окусе Нетварну Благодат, коју су апостоли окусили на гори Тавор, приликом Христовог Преображења. Вјежбање у непрестаном или што чешћем изговарању ове молитве се назива исихазам.
У четрнаестом вијеку је избио чувени исихастички спор између Светог Григорија Паламе и кабријског монаха Варлама, који је тврдио да се вјежбањем Исусове молитве не може осјетити Нетварна Свјетлост. Међутим, Свети Григорије Палама оповргао је ово учење, користећи списе хришћанских подвижника, чак се ишло дотле да се сматрало да је и Свети Пророк Илија, који је предхришћански светитељ, био исихаста. Учење Светог Григорија Паламе је једно од последњих великих теолошких учења Православне Цркве, прије Отоманског освајања већине православних држава и народа, гдје нијесу постојали објективни услови за бављење теолошким полемисањем, него се трудило да се живи и подвизава по већ написаним правилима и догмама.
Поред хришћанског Истока, гдје су углавном настајале догме, па и монашки живот се развијао, у периоду јединствене Цркве, монаштво се итекако проширило и на Запад. Један од великих латинских западних учитеља и монаха јесте Свети Бенедикт Нурсијски, ученик Светог Василија Великог. Свети Бенедикт Нурсијски је оснивач бенедиктанског реда у Западној Цркви, који је био познат и у нашим приморским крајевима још у времену прије Великог раскола 1054.године. Монаштво је било изузетно развијено у Ирској у шестом вијеку, тако је рецимо од три милиона становника, њих шесто хиљада било монаха. Један од најпознатијих ирских светитеља јединствене Цркве јесте Свети Патрик, познат по томе што је искоријенио змије и гуштере из ове државе молитвом. Научници су се трудили више пута да ове животиње населе, али нијесу никад успјели. Призива се у молитвену заштиту код особа које имају страх од змија, аждаја и сличних стварних или митских створења. После раскола на Западу су били познати подвижници Фрањо Асишки, Тереза Авилска, Јован од Крста, који се сматра једним од најбољих шпанских књижевника, после је била доста позната пољска подвижница Фаустина Ковалска.
Владета Јеротић : Да ли је тежња ка усавршавању урођена човеку?
Оно што је интересантно у периоду средњовјековне Србије била је појава монаха избјеглица са планине Синај, на коме је Бог Мојсеју дао чувени декалог или таблицу са Десет Божијих заповијести. Ово мјесто је било познато по монасима исихастима, који су своје учење бјежећи од Турака Мемелука, пренијели најприје на Свету Гору, па онда и у остале балканске државе. Немањићки српски владари, као и цар Лазар, веома су цијенили монаштво. Ктитори су и оснивачи огромног броја знаменитих манастира. Многи од Немањића су свој живот напустивши власт, посветили монаштву. Најбољи примјер су Свети Сава и његови родитељи Свети Симеон Мироточиви и Света Анастасија Српска. Пошто су цијенили монаштво примали су у своју државу већ поменуте монахе Синаите, посебно Свети Цар Лазар. Од њих је и сам црпио бројне духовне мудрости, па и његова чувена изрека везана за Косовски бој “ земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека“, сматра се да је настала под утицајем Синаита.
Цар Душан, иако се сматра проблематичном личношћу и једини од Немањића није канонизован, био је добар пријатељ са Светим Григоријем Паламом, кога је једном приликом и ослободио из заробљеништва, откупивши га од муслимана.
Монаштво, иако се од појединих савремених и цијењених православних теолога, таргетира као непотребно у данашњем времену, ипак представља жилу куцавицу и даље хришћанства, па и православља. Сматра се да су одређене хришћанске заједнице и државе јаке у зависности од тога колико је јако монаштво. И није само у питању број, него и подвижнички живот монаха. Држава, која се данас издваја по изузетно великом броју монаха је Румунија, гдје поједини манастири имају и до хиљаду људи, који се спасавају на овај начин.
Надамо се да ће монаштво опстати до краја свијета и вијека, упркос разним турбуленцијама, јер потребно нам је све више у ова тешка времена.
