Пише: Владимир Ђукановић
Европа се нашла у небраном грожђу. У тренутку када електрична мобилност постаје кључ за економску и технолошку будућност, европски лидери се суочавају са бруталном реалношћу: 99% батерија које покрећу аутомобиле, телефоне и системе за складиштење енергије долази изван европског континента. Највећи део тог тржишта контролише Азија, док Сједињене Државе масовно субвенционишу домаћу производњу кроз ИРА пакет. У Бриселу расте паника јер постаје јасно да европски пројекти неће издржати глобалну конкуренцију без огромних државних и европских фондова.
Сама европска аутомобилска индустрија представља срце континенталне економије. Са око 800 милијарди евра прихода и преко 13 милиона запослених, овај сектор није само пословни већ и политички стуб Уније. Ако Европа не успе да осигура домаћу производњу батерија, цела прича о зеленој транзицији може се претворити у економску катастрофу. Лидери индустрије упозоравају да је у питању стратешка аутономија континента. Батерије нису само индустријски производ, већ и геополитичко оружје, јер ко контролише ланце снабдевања енергијом, контролише и тржиште будућности.
Компаније попут PowerCo, Веркор и АЦЦ у заједничком апелу челницима Уније јасно поручују да без директне финансијске инекције од стране ЕУ пројекти неће опстати. Њихов захтев је једноставан: неколико милијарди евра директне помоћи у наредних пет година, везано за производњу, како би се изградила критична маса капацитета. Притом наглашавају да то није милостиња већ „мост ка перформансама“, јер би тај новац омогућио производњу довољно батерија за преко милион и по електричних возила до 2027. године. Другим речима, они траже оно што су Америка и Кина већ одавно урадиле: заштиту сопственог тржишта и убризгавање огромне количине јавног новца у стратешке секторе. Схватили су пре политичких лидера да економија поново постаје оруђе за политичко, а потенцијално и ратно дејствовање.
Истовремено, литијумска индустрија, без које нема ни батерија, налази се у регулаторном хаосу. Европска агенција за хемикалије предложила је да се литијумске соли класификују као супстанце високог ризика по здравље, што би значило нови талас бирократије, ограничења и додатних трошкова за рударе и прерађиваче. Компаније попут Рио Тинта, Ерамета, Гленцореа, Имерyса и других заједнички су писале Европској комисији да такав потез практично убија инвестиције у Европи, јер ствара несигурност и гура капитал ка Аустралији, Чилеу и Сједињеним Државама. Аргумент индустрије је јасан: без јасног и предвидивог регулаторног оквира Европа не може да развије сопствену базу сировина и биће осуђена на увоз. Поред тога друштвени сентимент према рударским компанијама је доведен до усијања, тако да нема друштвеног дијалога око ових инвестиција већ је неко све то пренео на поље политичке идеологије. То се ради када системски желиш да уништиш нечију економску будућност, тако да ситуација постаје безизлазна.
У позадини свега налази се дубљи страх који је неминовна консеквенца мањка развоја: да ће Европа остати технолошка колонија. Док Брисел расправља о класификацијама и правилницима, Азија већ производи батерије по плановима који су Европљанима незамисливи. Кинески гиганти попут ЦАТЛ-а и БИД-а владају глобалним тржиштем, а њихова државна подршка омогућава им да обарају цене и агресивно освајају тржишта. Оно што додатно забрињава европске лидере јесте чињеница да ће Кина до 2030. године једина у свету имати довољно капацитета за производњу литијумских батерија потребних за сопствену ауто-индустрију, док ће сви остали региони, укључујући Европу и Сједињене Државе, бити у дефициту. Другим речима, Кина не само да ће задовољити сопствене потребе, већ ће држати цео свет у шаци јер ће контролисати вишак понуде, а тиме и цене и токове трговине.
Американци су са друге стране јасно дефинисали правила игре кроз Inflation Reduction Act и сада привлаче инвестиције европских компанија, које радије отварају погоне у Тексасу него у Француској или Немачкој. Европа се тако налази у зачараном кругу. Без државне помоћи нема индустрије, а без индустрије нема ни политичке моћи да се одбрани сопствени модел транзиције. Кина и Америка већ осигуравају сопствене ланце вредности, док ЕУ губи време у бескрајним расправама.
Читава прича добија и димензију унутрашње политичке борбе. Немачка и Француска гурају идеју да ЕУ директно субвенционише производњу, док су земље попут Холандије и нордијских држава скептичне према таквом државном интервенционизму. Али индустрија подсећа да време цури. Ако се капацитети не изграде у наредне две-три године, европско тржиште би могло да буде преплављено азијским батеријама, а домаћи произвођачи никада неће доћи у фазу профитабилности. То би значило губитак десетина милијарди евра инвестиција, пад иновационих центара и трајну зависност од увоза. Оно што Европљани морају да схвате, батерије ће се куповати и одређена цена утицаја на околину ће бити плаћена, било да увозимо или производимо исте.
Европски произвођачи покушавају да играју на карту страха. У својим писмима Бриселу користе терминологију која јасно указује да је ово питање безбедности и геополитичке стабилности. Говоре о „стратешкој рањивости“ и упозоравају да је у питању „више од индустрије – ради се о геополитици“. У пракси то значи да свака батерија произведена у Кини и увезена у Европу постаје политичко оружје, јер континент своју транзицију заснива на компонентама које не производи. А транзиција није само идеолошки пројекат већ и енергетски опстанак, јер електрични аутомобили и системи складиштења енергије треба да замене угаљ, гас и нафту. Кад, тад.
Паника у Бриселу је реална и индустрија је осећа. Зато и постоји овакав притисак: отворена писма, координисане кампање и лобирање на највишем нивоу. Нема више времена за чекање, поручују директори. Ако Европа не реагује, чека је сценарио у којем ће, и поред свих зелених планова, остати зависна од Азије и Америке, а индустријска производња наставити да пада. У најбољем случају, остаће само монтажни погони и мале нише, док ће права вредност и технологија бити ван континента.
Индустријска производња у ЕУ је у априлу пала за 2,4% у односу на претходни месец. Срамежљиви скок из првог тромесечја се показао као краткотрајан. Свима је јасно да мањак јефтиних енергената и немоћ да геополитички утичу на остатак света оставља Европу у немилом положају, бес правих војних и економских савезника.
Европа је већ уложила много политичког капитала у зелену агенду и сада се суочава са бруталном дилемом: или ће брзо мобилисати огромне суме новца и прилагодити законе како би заштитила сопствене произвођаче, или ће изгубити контролу над кључним сектором 21. века. Ова дилема је егзистенцијална, јер ако пропадне аутомобилска индустрија, пропада и европски модел друштва базиран на стабилним радним местима, извозу и социјалној држави. У том смислу, питање батерија превазилази економију и постаје питање европске будућности као глобалног играча.
Извор: Фејсбучење
