Пише: Вук Бачановић
„Јер, без Хрвата Боке у Црној Гори нема барока, ренесансе ни хуманизма“, изјавила је савјетница министра вањских и европских послова Хрватске Гордана Грлића Радмана, Ванда Бабић Галић, а у контексту немуштих захтјева да се коначно ријеше имовинско-правни односи одређених хрватских породица у Црној Гори, односно Боки Которској. Не улазећи детаљно у материју и – природно – никако не негирајући обавезу правне државе да ријеши сваки облик малверзација и наношења штете црногорским грађанима, поставља се питање какве то тачно има везе са бароком, ренесансом и хуманизмом?
Јер, ако се културни процеси као што су ренесанса, барок или хуманизам условљавају постојањем једног етноса унутар једне регије, онда је то управо оно што се у савременој науци именује као култур-расизам. Такав став не само што умањује сложену историјску динамику простора Боке Которске, већ и наметањем етничког монопола поништава допринос свих других заједница које су кроз вијекове градиле тај простор. Замислимо да неки бирократа у италијанском министарству образовања и културе, а поводом неријешених имовинско правних односа извјесног Рикарда Ућелинија из Пуле констатује да је то атак на романику, готику, ренесансу, хуманизам, барок, јер без Италијана у Хрватској свега тога не би било, већ би се свело на чобане чији су врхунац цивилизације колиба и сухозид. И да при томе цитира сплитског архиђакона Тому из 13. вијека томе како су романофони Сплићани кренули у рат када су „неки Хрвати, Тољен и Вучета, синови Бутка, са својим рођацима напали село светога Дујма које се зове Острог(1) и почели су, упркос забрани грађана, подизати утврду. Жељели су се тамо скрасити и боравити са својим обитељима да би могли некажњиво вршити уобичајена разбојства.“
Примијенимо сада то на данашњицу.
Барок који у 16. вијеку настаје као умјетност римокатоличке противреформацикје у Боки није био производ једне народности, него резултат вишеслојне размјене као и у случају далматинских градова под венецијанском влашћу: млетачких архитеката и трговаца, дубровачких интелектуалних и књижевних кругова, домаћих братовштина и породичних задужбина, као и католичких и православних црквених структура. Од Трипа Кокoље, који је оставио најснажнији печат барокног сликарства у Перасту, до Андрије Змајевића, архиепископа барског, пјесника хроничара који је писао и на латинском и на народном језику, јасно је да се ради о простору прожимања и симбиозе, а не о етничкој ексклузивности.
О томе је у своме Црквеном љетопису из 1675 оставио драгоцјено свједочанство:
Када се диже из речене земље исти Црнојевић, за не остати под облашћу турском (малу цијену чинећи Од кућа, баштина и осталијех добара своијех), предигоше с њим и наши стари ЗМАЈЕВИЋИ к владању славне господе млетачке, и они придоше, од коијех милостиво примњени (како свједоче дукале које се у нас находе), у Котор, на Мрлатово, недалеко од града, оградише кућу и код ње цркву која обаљена у рату, год/ишт/а 1571, близу мирова исте куће и данашњи дан види се. Отле, женећи се, у Пераст премјестише се, гдје по милости Божјо/ј/, установићена кућа наша напредује. А који осташе у Црно/ј/ Гори хришћани и сада како кнезови земље владају. Од њих се у Цетине Арсеније, пећски патријарка, Српске земље, Бугарске, Босне и Арбаније, по НАЧИНУ СРПСКОМУ свијех метрополита начелник, који сада речене држане духовнијем начином угодно влада, будући од саме тридесет и два год/ишт/а. По старини земљак, пријатељ и у владању реченога краљества Сервије (кога се сада и ми [се] недостојни начелник по обичају Свете Римске цркве находимо), [како ја] дружбеник. [И ово буди речено да се зна тко је. Дао Бог да у послуху светога пристоља буде како и Свети Сава на мјесто кога ходи… који скупи и састави народу словинскому ови црковни љетопис, еда когоћ (покојна му душа) буде се рећи, милостиви штиоче.]
У том смислу не треба бити превише обавјештен да се схвати да присвајање ренесансе, хуманизма и барока као „хрватских тековине“ у Боки значи игнорисање чињенице да је тај простор био под јасним утицајем Млетачке републике (Serenissima Respublica Veneta), те да су и католици и православци прихватали и прилагођавали елементе европских културних токова у складу са властитим традицијама. Тако у православним храмовима имамо барокне иконостасе, док католичке цркве прате млетачке обрасце – двије различите, али међусобно утицајне културне линије.
Зато је очигледно да овакве изјаве немају за циљ афирмацију културног насљеђа, већ његову национализацију и инструментализацију у врло примитивне и ограничене политичке сврхе, што је уједно и врло опасно, будући да би се у настајућем мултиполарном свијету неко опет могао сјетити да своје територијалне претензије брани заштитом венетског, односно италијанског културног насљеђа са све исписаним цитатима Томе архиђакона на тенковима. Када се једна ренесансна фасада, барокни иконостас или рукопис хуманисте прогласе искључивим власништвом једног народа, тај чин није само интелектуално искривљење – он постаје опасна порука да одрешено насљеђе оправдава право на територију. Историја нас учи да су управо такве идеологије, које културу претварају у оружје, биле увод у мрачна раздобља за све народе некадашње Југославије, а посебно за Хрвате.
