Пише: Душан Ковачевић
Научио сам да читам пре него што сам пошао у школу. Желео сам да прочитам шта пише у “Политикином забавнику” који је у мојој кући драг гост откако знам за себе. Био сам нестрпљив и да прочитам шта то причају моји смешни пријатељи са филмског платна у немим, титлованим филмовима – Чарли Чаплин, Станлио и Олио, Бастер Китон… И без читања смејао сам се до зацењивања.
Кад сам кренуо у школу ишао сам у биоскоп два-три пута месечно. Посебно сам волео да гледам вестерне. Филмове о каобојима и Индијанцима чекали смо са нестрпљењем, и ако би нам се филм свидео гледали смо га бар два пута јер су филмови у провинцијске биоскопе стизали с времена на време. Из слабо осветљеног града и тескобе послератног живота селили смо се у бескрајне прерије, канјоне, на непрегледне ранчеве са хиљадама грла говеда и коња, међу планинске венце где су Индијанци живели у свом свету све док бледолики човек није дојахао са “винчестерком” у десној и флашом ватрене воде у левој руци. Касније ће се појавити и ватрени коњ са федералним трупама. И то ће бити крај једног света.
Било ми је жао Индијанаца. У нашим дечијим играма никад нисам желео да будем каубој. Не зато што сам имао некакав политички став, већ из једноставног разлога који је суштина драматургије – људи углавном навијају за слабије. А Индијанци су били слабији јер су, упркос задивљујућој храбрости, на њих и њихове брзе коње, копља, лукове и стреле, бели људи кренули возовима натовареним топовима, дугим цевима, малим и великим богињама. И патолошком жељом за убијањем.
Наравно, нису сви вестерни били приче о рату белог и црвеног човека. Већина је, углавном, била сукоб усамљеног каубоја са успостављеним институцијама система у тек изниклом преријском граду где је неки тип са звездом на реверу забрањивао да се људи убијају по улицама и салонима. И уз све, ако би неко, нормално, опљачкао поштанску кочију или оробио банку шериф би вешао дотичног авантуристу. Ред је завођен смртним казнама. Правда се уводила споро, темељно и, из филма у филм, све суровије и суровије тако да вам је често било жао несрећног пљачкаша банака, крадљивца стоке, вишеструког убице…
Све у свему, вестерни су нам обојили године ране младости, сиромаштва и једноличног, кишовитог, црно-белог детињства. А Индијанци су ми заувек остали у сећању као поносни и несрећни људи. И наравно, тих давних педесетих година прошлог века нисам могао ни сањати а камоли помислити да ћу се једног дана срести са Индијанцима и да ћу са њима бити у истом људском, политичком и цивилизацијском ужасу мада су нам земље удаљене више од 10 хиљада километара. Гледао сам их са осмехом, њих двојица нису знали да су ми одавно пријатељи са филмског платна.
Буч Касиди и Санденс Кид
Професор Душан Стојановић, господин у оделу или блејзеру, изузетан педагог и познавалац теорије филма, позвао је све студете академије на једну занимљиву пројекцију филма у улици Вука Караџића где је била омања филмска сала. Рекао је: ”Господо, овај филм морате видети, ово је нешто ново”. Филм је почео необично и завршио се још необичније. Двојица авантуриста, Буч Касиди и Санденс Кид покушавају, на крају филма, да се пробију кроз опкољено утврђење обезбеђено са око 1000 мексиканских војника који их дочекују, кад покушају да побегну, једногласним плотуном.
Био је то мој први сусрет са будућим култним филмом који је међ звезде лансирао Роберта Редфорда, човека кога ћу срести много година касније на фестивалу названом по лику из филма о шармантим пљачкашим банака. Професор Стојановић нам је после пројекције причао о анти-вестерну, као што смо нешто раније слушали предавања о појави анти-драме, која је крунисана у “Чекању Годоа”. Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму. Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узвбудљиво, са укусом и осећањем побуне која ће убрзио и сама постати класика и повод да се оспорава проналажењем још радикалнијих новотарија што су завршавале модним криком за једно лето. И када би се сви уморили од експериментисања онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму. И тако од како је света и века, са чувеним конзервативним узвиком који је био само једног дана револуционаран – Краљ је мртав, живео Краљ!
Пројекциону салу у улици Вука Караџића напустили смо обрадовани И насмејани појавом нечег новог, глумом без велике глуме, фотографијом као из старих албума, причом која је била све само не већ виђени клише о херојима са револверима. Не дешава се често да после првог гледања или читања кажете – ово је ремек дело.
Њујорк – Солт Лејк Сити, 1995.
После извођења драме “Професионалац” у Сан Франциску и Лондону, моје америчке агенткиње Марси и Симон обавестиле су ме да је за екранизацију истоименог комада заинтересован лично Санденс Кид, то јест Роберт Редфорд, човек који је од свог филмског имена направио један од најзначајнијих филмских фестивала са посебним акцентом на независност; независне продукције, независни пројекти, независни филмски људи… Све у жељи да се некако супротстави мекдоналдизацији филмске уметности у Америци и остатку филмског света.
Моји њујоршки агенти су ми поручили да обавезно одем на разговор са господином Редфордом, јер ће прича о могућој реализацији филма учинити велику услугу њиховом позоришном пројекту, премијери “Професионалца” у Њујорку у мају 1995. Ово обавезно су подвукли јер су знали да ми је летење авионом равно летењу на ћилиму или метли. Моја аверзија, најблаже речено, према седењу међу облацима и глумљењу да ти је лепо није ме спречила да током многих година прелетим океан десетак пута са обавезним заклињањем да ми је тај лет последњи. Наравно, човек воли да обећава себи све и свашта, и није му тешко да себе слаже.
Од Београда до Њујорка, преко Цириха, некако сам пролетео кроз снежну, јануарску мећаву уочи српске Нове године. Међутим, кад сам слетео у Њујорк имао сам осећај да сам на северном полу. Снежна вејавица скривала је велики град, писту и зграде аеродрома. Такав кијамет се ретко виђа и дуго памти. Уз све метеоролошке проблеме био сам и у цајтноту. Јер, следећи лет, лет од Њујорка за Солт Лејк Сити захтевао је да дођем до другог аеродрома за мање од два сата, а већ сам каснио. И онда, као што то већ бива, кад те потера баксуз, тамнопути њујоршки цариник односи мој пасош негде са стране и гледајући ме сумњичаво нестаје неко време. Те 1995. године, сви становници земље Србије имали су посебан третман као потенцијални терористи и осведочени непријатељи мира на иначе спокојној планети.
Душан Ковачевић: Морамо колективно да се лечимо, да схватимо где смо стигли.
Седим у царинском одељењу, гледам зидни сат и тешим се како се никад не зна зашто је нешто добро. И кад сам се понадао да тог дана нећу више летети појављује се осмех једне од мојих агенткиња, госпођице Марси која ми даје знак да је све у реду. Само да цариницима покажем приватно писмо господина Редфорда како би ми убрзали улазак у земљу. Из ташне вадим писмо Санденс Кида и пружам га царинику који говори и изгледа као мој омиљени јунак из филма “Парти”, Питер Селерс.
Цариник Индус чита писмо и долази до имена и потписа чувеног глумца. Гледа потпис, па гледа мене, па потпис, па опет мене, па се осмехне, и ја се осмехнем, па климне главом, и позове једну корпулентну цариницу пружајући јој писмо као нешто изузетно необично. И жена у униформи ме гледа чудећи се одакле мени позив бога са плавим очима кад долазим из земље где вероватно нема биоскопа и где се људи убијају до миле воље, и синоћ је то гледала на CNN-у.
Упорност мојих агенткиња и Редфордово писмо убрзало је мој улазак у земљу где су ми рекли да каснимо на други лет и да ћемо стићи ако је командни торањ прихватио њихову молбу да сачекају са полетањем. Некако смо се пробили колима до аеродрома за унутрашње летове, са мојом тихом надом да ће лет бити отказан јер је већина авиона по њиховим речима остала на писти.
И са том надом улазим у зграду за унутрашње летове где затичем пријатеља, позоришног редитеља Жељка Ђукића који ће ускоро у Чикагу поставити “Радована” на сцену. Жељко ће ми правити друштво и као искусан продуцент помоћи око преговора за евентуалну екранизацију “Професионалца”.
Љубимо се три пута, и крстимо десетак минута јер и он каже да такав кијамет ни у Босни није видео док је тамо живео пре рата и пресељења у Америку. Значи, констатујемо, нема лета, можемо да предахнемо до сутра. Али, са али увек почињу проблеми, моје агенткиње ме обавештавају да ће упркос снежном торнаду наш авион полетети, мада је већина путника одустала и напустила зграду тако да је за лет кроз мећаву остало нас двадесетак несрећника у авиону за 300 путника.
Анестезија од шљива
Кад смо коначно ушли изгледало је да седимо у празном авиону. Надали смо се да неће полетети због ове шаке јада, није авио-компанија луда да због двадесетак самоубица троши керозин и ризикује скупоцену летелицу. Међутим неко ко је волео филмове катастрофе одобрио је лет и ми смо се нашли у ваздуху, тачније у мећави какву би тешко симулирала и најсавременија компјутерска техника.
Двадесетак путника, још помало живих, молили су се свако своме богу а стјуардесе су се везале за седишта смешкајући нам се као да се опраштамо. Авион се пропиње, подрхтава, тресе, пропада… Пилот ћути а нека деца плачу. И у тим опроштајним тренуцима Жељко отвара ташну и вади флашу ракије шљивовице коју сам му донео на поклон јер је из Србије желео само то миришљаво пиће. Констатовали смо да би била велика штета да се флаша разбије ако авион падне.
Зато смо наточили љуту шљиву у пластичне чаше и призивајући бога испили је као превентивну анестезију у случају принудног слетања на кљун. Брзо смо променили одлуку да сачувамо нешто за случај пада, па смо налили још по једну чашу и изазвали додатну панику у авиону. Прво су путници почели да подижу главе и њушкају ваздух, па су се стјуардесе окренуле према нашим седиштима а онда су се отворила врата од кабине одакле нас је сумњичаво посматрао један униформисани човек.
Жељко ми је рекао да они вероватно овакав мирис нису до сада осетили па мисле да нешто није у реду са авионом. Кад се летелица мало примирила стјуардесе су дошле до нас по трагу мириса питајући нас очима шта је то у чашама. Кад је једна узела да помирише српски коњак, како смо ми прекрстили шљиву, само се закашљала и придржала за седиште.
После попијене треће чаше нас двојица смо били спрембни да преузмемо команде авиона и да га, ако треба, возимо и у рикверц. Иначе, сличну врсту ракије неки моји пријатељи називају – антенуша. Јер, тврде, после неколико чашица имаш неодољиву потребу да се попнеш на кров куће и намешташ ТВ антену. И тако нас је српска ватрена вода спасла већих траума у лету према тврђави Санденс Кида.
Како сам постао индијанац
У град на сланом језеру слетели смо са неколико сати закашњења. Чекао нас је комби чувеног фестивала, за воланом је био униформисани млађи човек искрено обрадован што нас види живе. Успут је са осмехом питао који парфем користимо, јер шљива оставља дуг и дубок траг како у човеку тако и у историји. Понудили смо га остатком пића, он је флашу помирисао, осмехнуо се и рекао да ће пробати и ризиковати живот кад стигнемо. И погледао нас са дивљењем као људе који су отпорни на све.
На уласку у планинско царство Санденс Кида величине наша два-три Копаоника, угледали смо велики пано, налик на билборд – цигарета која се дими и преко тог ђубрета знак забране а испод свега “но смокинг”. Упозорење је било толико упозоравајуће да смо морали нашег возача да питамо шта то значи. “То значи да на целој планини није дозвољено пушење”, рекао је. А где може да се пуши!?! Па, у посебним просторијама и тамо где вас нико не види јер је господин Редфорд велики противник дувана. Господина Редфорда смо срели око поноћи у посебном делу хотела. Није нас видео кад смо ушли, седео је у углу за дугим столом са подигнутим ногама у каубојским чизмама, покрај камина који је сагоревао велике пањеве. Слика као из неког старог вестерна. Поздравио нас је срдачно и рекао да нас је чекао јер је знао за невреме које је у овим планинама често, једне године је уништило део кампа. Опаке су зиме овде али кад сине сунце ово је најлепша планина на свету.
Сутрадан смо се срели на ручку и почели разговор о могућем раду на филму. Врло брзо смо се сложили да би та прича била преадаптирана у доба америчког макартизма. Тад су параноични антикомунисти ловили све налик на левичаре и комунисте као што је био случај са многим уметницима међу којима је био најпознатији Чарли Чаплин. Наравно ако се занемаре његове левичарске авантуре и везе са глумицама девојчицама. У суштини прича “Професионалца” остаје иста само је политички контекст промењен.
После првих разговора договорили смо се да напишем нешто налик на проширени синопсис, па да се за неколико месеци, кад буде позоришна премијера “Професионалца” у Њујорку, сретнем са његовим људима заџуженим за развој и реализацију независних филмских пројеката, како је дефинисао наш будући рад.
Током десетодневног боравка нисам видео ни једног јединог човека са цигаретом изван посебне собе за уживање у никотину. Цигарета је представљала терористички акт за здравље свих живих бића. Једне фестивалске вечери био је састанак најпознатијих америчких сценариста. Чувени писци филмских прича имали су састанке о ауторским правима.
Њих десетак, са исто толико Оскара за филмове које су исписали током многих година, кукали су како су обесправљени и покрадени тако да поједини сценаристи, оскаровци живе као клошари док филмске компаније на њиховим причама и даље згрћу милионе.
Један од њих, председник те независне асоцијације испричао је како је лично дуго наговарао Ал Паћина да прихвати проблематичну улогу једног Италијана у филму по његовом сценарију, “Пасје поподне”, која ће Паћину, затим, отворити врата велике каријере. И док су се жалили чувени писци мени је све то било одавно познато само што су помињане цифре хонорара биле толико различите да би било смешно да сам се и ја јавио и закукао.
У неко доба, током касније свечане вечере, пожелео сам да запалим цигарету али нигде нисам видео собу за никотинске наркомане. Коначно сам отворио врата балкона и изашао у ледену ноћ ранчунајући да ме нико неће видети. Ишао сам по тераси и таман кад сам запалио цигарету и повукао два-три дима на неколико метара од мене, у мраку, угледао сам два Индијанца. Иста онаква какве сам гледао у шабачком биоскопу “Мали Париз” педесетех година, кад су се код нас појавили први вестерни.
Дуге црне косе уплетене на леђима, са тракама око чела, у традиционалној ношњи са њиховим опанцима и повезима до колена. Уплашени као и ја сакрили су цигарете иза леђа али кад су видели да смо у истој неприлици само смо се осмехнули, климнули главама, слегли раменима – и наставили да пушимо. Моја сабраћа Индијанци брзо су схватили да сам странац и да се, као и они скривам од погледа великог, бледоликог брата. И тако, уз неколико речи, пурњамо нас тројица као оне локомотиве на угаљ које су у своје време довозиле федералне трупе да заведу ред на територији отетој од староседелаца.
Тих десетак минута дружења на балкону хотела у филмским планинама и делом резервату за Индијанце подсетило ме је на судбину јунака филмова мога детињства. Имали смо нешто заједничко; прво, долазим из земље која је те године била резерват, опкољена федералним трупама.
Друго, оцрњен сам сваке ноћи на CNN-у као дивљак кога треба одстрелити. Треће, припадам народу оптужених за сва зла овог света и четврто, као успутни доказ зашто ме треба стрељати, пушим и даље мада је цео цивилизовани свет престао, и прешао на кокаин. И наравно, не пушим ја што се мени пуши него пушим да терам инат. Једном речју нема ми помоћи, треба ме изоловати и као Индијанце држати што даље од просвећених људи.
После испушеног дувана растао сам се са новостеченим пријатељима Индијанцима уз осмехе и ширење руку. Као, ето шта смо доживели, шта нам раде, али ћемо ми да пушимо док се не подавимо. У инат. Следећих неколико дана виђао сам их из даљине како лопатама чисте снег између хотела и скијашких стаза.
Последњи сусрет и разговор са господином Редфордом имао сам на тераси ресторана у близини ски стазе и жичаре која је носила скијаше до врха планине. У реду за жичару било је стотинак скијаша кад је једном од стрмијих стаза дојездио Редфорд у лаганом, скоро професионалном спусту. Препознао сам га тек кад је скинуо велике тамне наочаре и шарену капу, ручни рад староседелаца Индијанаца. Док је скидао скије и у панцерицама прилазио тераси ресторана где сам га чекао поновила се сцена као са Никол Кидман у лондонском ресторану. Људи су га гледали заборављајући зашто стоје у реду за одлазак на планински врх.
Прво је настало тихо шапутање, па повици “мистер Редфорд”… Људи су знали да је овај спортско-филмски центар део Редфордовог фестивалског царства, знали су да су спорт и филм његове две велике страсти које су га и одржале у добром расположењу и одличној кондицији. Причао ми је да скоро сваки дан прескија десетине километара озбиљних стаза и да је целе године са својим људима из Санденс фестивала у потрази за новим филмским ауторима. Са осмехом је помињао значајне филмске ствараоце који су прву премијеру и промоцију филма имали ту на његовој планини.
У наш разговор о могућој екранизацији моје драме “Професионалац” у будући филм који би био у ексклузивној продукцији укључио се један млађи човек, продуцент и адвокат који је рекао да ће он наставити преговоре са мојим продуцентима из Њујорка. Растали смо се уз пријатељску жељу да господин Редфорд игра главну улогу, полицајца Луку Лабана ако дође до америчке екранизације. Убрзо је у “Тајмсу” изашао његов интервју о нашем разговору и причи о самој драми. А после њујоршке позоришне премијере “Професионалца” појавили ду се прикази познатих критичара:
“Even though ‘The Professional’ is politically oriented, it had a wonderful story, which can be the hart of any medium. The story of two people, two wills, two souls that carry within themselves tragedy, humor, hopelessness, and humanness is a universal theme. I really enjoyed it.” Robert Redford
“A fascinating, satisfying, timely work!” Janos Gereben, ‘The Post’
“A funny, rueful and ultimately disturbing Serbian comedies that combine cautious optimism at the collapse of old tyrannies with a shrugging uncertainty about the future. The author echoes Kafka in his wry, fatalistic laughter…” Martin Hoyle, ‘The Times’
Филм није снимљен. Две године се преговарало о условима снимања и ауторским правима. Био је то озбиљан рат филмских компанија у коме сам ја био само посматрач из неке мале и далеке земље преко океана. Време је пролазило у преговорима све до дана кад је истекао двогодишњи уговор и моја обавеза према њујоршким продуцентима.
Успут говореће, али доста битно, тих деведесетих година прошлог века, кад је у Србији плата била 10 марака, мене су плаћали за рад на неколико верзија сценарија као просечног америчког сценисту. Биле су то озбиљне паре уложене у рад који ће бити на крају екранизован у Србији. Није коме је речено већ коме је суђено.
У мојој режији филма “Професионалац” нико ми није постављао било какве услове. Снимали смо у нашим могућностима, са скромним буџетом и нескромним ентузијазмом. Уместо америчких глумаца у мојој подели главне улоге су одиграли Бора Тодоровић и Бранислав Лечић.
Филм је снимљен 2002. године, обишао је озбиљне фестивале, добио неколико награда међу којима и две у Италији на фестивалу посвећеном Федерику Фелинију; награду за најбољи филм и награду за сценарио. За сценарио сам био номинован и у Берлину. И тако је то у животу, никад се не зна зашто је нешто добро у тренуцима кад вам се чини да је крај света.
Кад се данас сетим путовања, боравка код господина Редфорда памтим две ствари које су ми заувек остале у сећању. Прва је атмосфера на чувеном фестивал господина Редфорда који је од свог живота направио уметност. Цео његов живот посвећен је спорту и филму.
На време је схватио да је уметност сам живот, и да је живот највеће уметничко дело. Да на нашој планети није постојао живот не би било трага од уметности. Друга је прича о сусрету са Индијанцима, јунацима мога детињства, и цигаретама које смо попушили као оне луле мира. Њихови осмеси су ми једна од лепших слика тог путовања.
Из књиге Душана Ковачевића „10 филмских прича“.
Извор: НИН
