Пише: Људмила Улицка
Сунце се већ ближило заласку, у Њу Џерсију је светлост укосо из прозора падала право на Алика, и он је жмурио.
Џојка је седела на кревету поред њега, читала на његову молбу Божанствену комедију на италијанском и доста невешто препричавала сваку терцину на енглеском.
Алик јој није открио да прилично добро зна италијански: некада је скоро годину дана живео у Риму и тај весели цоктави језик се лако утиснуо у њему као траг руке у глини.
Али сада ништа нису значили његови таленти – ни бистро памћење, ни танани музички слух, ни сликарски дар.
Све је то односио са собом, чак и луцкасто умеће певања тиролских песама и првокласно играње билијара…
Валентина је масирала његову празну ногу и чинило јој се да у мишићима има мало живота.
Док је био у сненом забораву, дошао је Аркаша Либин с новим клима уређајем и скорашњом пријатељицом Наташом.
Либин је био љубитељ ружних жена, притом сасвим одређеног типа: суптилних, високог чела и малих уста.
Либин тежи ка савршенству – шалио се Алик још недавно. – Наташки може ући у уста једва чајна кашичица, а следећу ће хранити искључиво макаронима.
Либин је имао намеру да данас скине покварени клима уређај и да постави нови и спремао се да то уради сам, иако су чак стручњаци то радили у пару.
Руска самоувереност која обећава успех.
Преместио је флаше с прозорске даске на под, скинуо ролетну, и исте секунде, као кроз рупу што се појавила, са улице је допрла латиноамеричка музика коју Алик није подносио.
Већ другу недељу целом кварту су додијали шесторица јужноамеричких Индијанаца који су изабрали себи место баш испод њихових прозора.
– Могу ли се они некако ућуткати? – тихо упита Алик.
– Лакше је теби запушити уши – одазва се Валентина и стави Алику слушалице.
Џојка је у увређеној недоумици погледала Валентину.
Тог пута се увредила и због Дантеа.
Валентина му је пустила Џаплинов регтајм.
Научио је да слуша ту музику из времена тајних сусрета и ноћних лутања по граду.
– Хвала, зечице – трепнуо је Алик.
Све њих је звао зечицама и мацама.
Већина њих је стизала с двадесет килограма пртљага и двадесетак енглеских речи као додатак и због тог премештања начинили су на стотине великих и ситних и раскида: с родитељима, професијом, улицом и двориштем, ваздухом и водом, и најзад, што се најспорије примећивало – с матерњим језиком, који је с годинама постајао све више инструментализован и практичан.
Нови амерички језик, који је долазио постепено, исто тако је био практичан и примитиван, па су се изражавали на жаргону што се појавио међу њима, намерно крњем и смешном.
У то емигрантско наречје лако су улазили одломци руског, енглеског, јидиша, најпробраније псовке и лака интонација јеврејских анегдота.
– Боже мој – распусно ће Валентина – па то је прави хаос а не музика! Затвори свој прозорчић, анђеле, молим те. Шта они мисле сем да иду да једу, пију, имају одличан фан и добар муд? Праве такав Гевалт, да од њих имамо само хедејк.
Увређена Џојка, оставивши на кревету црвени том фирентинског емигранта, отишла је својој кући у суседни улаз.
Ситноуста Наташа кувала је у кухињи кафу.
Валентина је преместила Алика на бок и трљала му леђа.
Декубитуса још није било.
Катетер му више нису стављали – кожа му је била надражена од фластера.
Накупила се гомила влажних чаршава, Фајка их је скупила и кренула у перионицу, на ћошку.
Нинка је дремала у фотељи у атељеу не испуштајући чашу из руку.
Либин се неуспешно бавио клима уређајем.
Није имао довољно шипки за причвршћивање, па је покушавао на домаћи руски начин да из две неодговарајуће дугачке направи једну кратку, без помоћи алата које је заборавио код куће.
Извор: Данас
