Шта би нам, уосталом, књижевност и могла помоћи у политичкој борби када ни сама, по структуралистичкој дефиницији, није читљива. Па ипак, то не значи да је неразумљива. Управо је разумљива на мноштво начина од којих ниједан не смије претендовати на истинитост – на коначност. Откриће посљедње истине није предмет књижевности, осим ако не прихватимо да је игра, у борхесовском смислу ријечи, посљедња истина што је човјеку од самога Творца дарована.
До последњег даха,
До вечности саме;
Ићи ћу са тобом,
Раме уз раме.
Зарад здравља моје душе, ако нијесам задоцнио — али и због тушта и тма разлога о којима није прикладно да говорим јавно — одустајем од сваког, даљег, покушаја да разумијевам политички (су)живот у Црној Гори.
Враћам се, дакле, љепшој страни стварности, какву могу креирати само књижевни и фарисејски текстови.
Шта би нам, уосталом, књижевност и могла помоћи у политичкој борби када ни сама, по структуралистичкој дефиницији, није читљива. Па ипак, то не значи да је неразумљива. Управо је разумљива на мноштво начина од којих ниједан не смије претендовати на истинитост – на коначност. Откриће посљедње истине није предмет књижевности, осим ако не прихватимо да је игра, у борхесовском смислу ријечи, посљедња истина што је човјеку од самог Творца дарована.
Изван игре нема истинског живота.
Изван игре нема истинске књижевности.
Али игра подразумијева поштовање јасно прописаних правила. Достојан слуга Игре, према томе, може бити само онај који има муда и талента да игра по правилима, која се, дабоме, прописују прије почетка игре.
Славни семиотичар Јуриј М. Лотман на једном мјесту то објашњава сликовитим примјером, који ћу разрадити по сопственом укусу.
Претпоставимо ситуацију у којој група дјеце сједи на ливади и весла. Дјеца су радосна, препуштена својој игри – игри као онтолошкој потреби. Но, поред њих стоји један клипан, што поскакује и шегачи се као права квариигра, говорећи дјеци да не буду дјеца, да ливада никако не може бити исто што и море, да они неће стићи ни до каквог острва са благом. Његова упорност на концу обесхрабри дјецу.
Нема више игре! Али нема ни сна о пловидби. Сан је неопходна супстанца наде. Дакле, нема ни наде да ће ливада једном постати море. (Нада је когнитивни процес, што значи да дјеца нијесу тек тако, из пуке досаде, замишљала да је ливада исто што и море).
Авај, за разлику од политике, која често свијет преображава у фаталистичку борбу до посљедњег популистичког „лајка“, књижевност нам нуди могућност да се фаталистички поштено играмо до посљедњег даха, како то казују чак и естетски тривијални стихови с почетка овог размишљања.
Умберто Еко би рекао: „не надајте се да ћете се ријешити књига”. У књигама се све записује, па и оно што политика брише.
Милорад Дурутовић