Прије неколико година оскрнављен је споменик Бориславу Пекићу у Београду. Сада и мурал у његову част, што је недавно израђен, такође, у Београду. Док су претходни вандали шарали, ови данашњи су научили да пишу, те су оставили и поруку: „Смрт четницима”. Ваљда ће кроз сто година научити и да читају, пажљиво, „,ред-по-ред”. Е, тада можемо очекивати да ће прије шарања и шварања промислити по принципу: „Шта смо оно читали од Пекића у школи?” Ево, једно кратко појашњење, потом и подсјећање.
Није Пекић ишао ни десно, ни лијево већ увијек право, тражећи кључеве избављења. Стога је подједнако страдао и од лијевих и од десних другова. Знао је да нема наде, али ипак је тврдио да је побуна обавезујућа институција, да је то људска дужност најсветија, макар да никад и нигдје не изникне никакво цвијеће. Надам се да разумијете. Отпор тиранији и свакој идеологији јесте ствар васпитања, а и читалачког искуства.
„Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?
Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?
Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „Воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде.
Али шта нас чека: „ера страшна људскијема кољенима“, или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је.”
(Из Пекићевог говора приликом примања „,Његошеве награде”)
Мр Милорад Дурутовић
