Prije nekoliko godina oskrnavljen je spomenik Borislavu Pekiću u Beogradu. Sada i mural u njegovu čast, što je nedavno izrađen, takođe, u Beogradu. Dok su prethodni vandali šarali, ovi današnji su naučili da pišu, te su ostavili i poruku: „Smrt četnicima”. Valjda će kroz sto godina naučiti i da čitaju, pažljivo, „,red-po-red”. E, tada možemo očekivati da će prije šaranja i švaranja promisliti po principu: „Šta smo ono čitali od Pekića u školi?” Evo, jedno kratko pojašnjenje, potom i podsjećanje.
Nije Pekić išao ni desno, ni lijevo već uvijek pravo, tražeći ključeve izbavljenja. Stoga je podjednako stradao i od lijevih i od desnih drugova. Znao je da nema nade, ali ipak je tvrdio da je pobuna obavezujuća institucija, da je to ljudska dužnost najsvetija, makar da nikad i nigdje ne iznikne nikakvo cvijeće. Nadam se da razumijete. Otpor tiraniji i svakoj ideologiji jeste stvar vaspitanja, a i čitalačkog iskustva.
„Gde su u ovom prosvećenom, naprednom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je Istina? Gde Pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?
Zar će se Ljudska pustolovina vratiti stvaralačkom mitu prapočetka, iz koga je na svetlost istorije izvedena, ali ne onako kako se helenski i balkanski argonautički heroj Jason trijumfalno vratio sa Zlatnim Runom o ramenu, nego, pobeđena i osramoćena, s odrtom, krvavom, prljavom kožom svojih zabluda, iluzija i grehova?
Ako prvi stihovi „Vijenca“ odaju moje zebnje, stih s kraja „Luče“ – „Voskresenjem smrt si porazio“ – vraća moje nade.
Ali šta nas čeka: „era strašna ljudskijema koljenima“, ili će se plovidba za Zlatno Runo humanog identiteta i svrhe, svemu uprkos, nastaviti i borbom neprestanom „voskresenjem smrt poraziti“, da nas u neku Arkadiju dovede, nije nam dano da znamo. Koji će se od ovih Njegoševih stihova oživotvoriti u sudbini potomstva, neizvesno je.”
(Iz Pekićevog govora prilikom primanja „,Njegoševe nagrade”)
Mr Milorad Durutović
