Пише: Тодор Куљић
Мења се карактер студентског протеста, све мање је студентски, а све више грађански. Протесту не прети политички него генерацијски ефемерис. Мења се и однос снага. Отпор не посустаје, али му слаби генерацијска компонента. Јача насиље режима, али слаби и ненасиље актера протеста. Гасе се пленуми и ненасилни перформанси, шире се туче на улицама. Да ли власт лагано намеће отпору властиту културу или учи од отпора? Сви мобилишу масе на улицама. Цезаристички вођа се труди да ојача плебисцитарну основу. Аутобусима и сендвичима. На другој страни, отпор лагано губи аутентичну генерацијску црту. Слаби еруптивно испољени спој нових искустава и очекивања младих… Све је мање студентског, а све више грађанског отпора. Ако и буде промена, биће то смена политичких гарнитура. Не социјалних, ни генерацијских. Зашто?
Врх критике протеста био је, додуше, још од самог почетка уперен против корупције, политичке, државне и партијске, а не системске економске. Крива је пре свега власт, а не тајкуни и инвеститори. Није се ишло даље од политичких извора зла. Плафон отпора био је политички. Пленуми нису доводили у питање законе по мери приватних интереса него је, напротив, било спорно кршење ових закона центрирано око партијске корупције. Речју, студенти су корупцију видели више као морални, а не као метаморални системски проблем.
“Не веруј никоме из власти”
У протесту је ступањ прекорачења морално дозвољеног економски низак, а процедурално висок. Можда и зато што је протест био резултат разних незадовољстава. Више је био заједница проблема, а мање заједница решења. Ваљда и стога што у привиду свеопште дозвољености данас нема шарма забрањеног воћа који би провокативније интегрисао групу у протесту. Све је под ударом дозвољене критике од председника државе до патријарха. Нема вербалног деликта ни ризика који надодаје моралност идентитету у отпору. Режим одговара банално, теоријама о завери, упозорава на непријатеље споља. Врх режимског цинизма је нова оцена да је и новосадска трагедија диверзија обојене револуције. Друштво је дубоко подељено, а мреже креирају дигитални грађански рат. Мреже и медији су комесари мржње. Опозициони мање него режимски јер су слабији. Да ли је на делу непрогресивна нестабилност и репресивна толеранција?
Само делом и то у мери у којој су студенти у протесту све мање упадљиви што сведочи о ерозији генерационалности. И о ограничености протестног искорака упркос томе што отпор не посустаје. Све лакше се прихватају старије придошлице, нема изворног антигеронтократског хабитуса младих. Студентски идентитет у отпору је другачије акцентован. Генерацијско “Не веруј никоме преко тридесет” замењено је политичким “Не веруј никоме из власти”. У импресивној студентској фази (између 17 и 25 године) често се осећа разочарење и обманутост старим. Идентитет се ствара у отпору. Тековина овог отпора није само дуга дестабилизација режима. Пресечена је нормализација десног екстремизма у Србији. Протест је до сада најјачи удар на шешељизам. Мало ли је?
Улица је постала институција, јавни простор нескривеног ангажмана. Отпора и гнева, али и пратећих хулигана. У визуелним симболима протеста и у карневализацији препознаје се нова супкултурна генерација. Нова иронија и духовитост. Али то је само формална дистанца од старијих, јер нема садржинске, економске. Реч је о међугенерацији зато што само симболичким ритуалом настоји да дотера у корак хаотичне доживљаје учесника. Учинити отпор делатним значи пре свега хомогенизовати очекивања.
Млади и стари
Отпори разних генерација (херојских, политичких, културних) су у различитој мери радикални. Код студената је упадљив супкултурни перформативни отпор јер се не ради о прекорачењу нормализованих социјалних разлика. Идеологија средњег слоја која прожима овај отпор је поштени капитализам. Зато што у неолибералној репресивној толеранцији нема забрањеног воћа, нема ни у студентском отпору новог почетка ни нових вредности. Отпор корупцији јесте снажан али не и економски радикалан, па није аутентични генерацијски нови почетак. Трагични догађај у Новом Саду није био довољно епохалан да пружи нову идеолошку боју протесту. Био је провокативан и оперативно делатан, али не и идејно радикалан.
Па ипак, упркос одсуству аутентично новог почетка, важан пробој у региону је антинационализам протеста. Није то мала ствар. Овде је мање важно што новопридошли грађани и разни незадовољни конвертити разводњавају генерацијски пробој. Тога увек има у масовним немирима. Ексклузивност доживљаја није само у његовом дугом трајању него и у разбијању етноморализма старијих. Премда је учинак студентског протеста све дубља подела између власти и грађана, у њему нема антигеронтократског отпора. Прихватање социјалне визије старијих је антигенерацијско. Пленуми, додуше, нису дозвољавали присуство професора код доношења одлука, али су на улици стари и млади били измешани.
Отпор социјалним разликама остао је у другом плану протеста не само зато што је левица данас слаба него што је негативна оцена режима ујединила разна класна незадовољства. Пожељна визија друштва остала је неразрађена. Студенти нису напустили социјалну визију претходне масовне генерације. Поштени капитализам је Србијом прва пронела рестауративна политичка генерација из 1989, а допунила она наредна из 2000. Срушити комуњаре, остало ћемо лако. Сан о свом дућану средњег слоја је брзо ишчезао, стигли су тајкуни и брутална приватизација. Упркос разочарењу у поштење обновљеног капитализма, није се пробила визија нове алтернативне социјалне економије. Зато што је антикорупција окупирала шарм моралности док је економија схваћена аморално. Капитализам је нужност, изван њега нема визије будућег ни могућег.
Шта је, ту је. Али истинског генерацијског пробоја нема тамо где није проблематизована актуелна телеологија. Нова нормалност капитализма је остатак твог живота. Није идеално, али је реално. Заборави идеално. Схвати реално као велику прилику у времену великог ризика. Зато није неправда капитализам него његова коруптивна верзија.
Свет лишен социјалне алтернативе
Студентски слогани показују дискурзивна упоришта и границе њихове наде. Не снагу режима него моћ неолибералне продукције смисла. Није нереално то што студенти нису кадри да је прекораче. То што је граница моралне претензије студената згуснута у процедуралним слоганима није лош историјски укус него немоћ против хегемоне епохалне свести која је у Европи лишена социјалне алтернативе. У овом неповољном склопу можда се од генерацијског пробоја студената превише очекивало. У протесту јесте снажно маркирана нерегулисана незаситост власти, али не и незаситост стицања профита. Иако се тесно прожимају, ове друге стигме нема у студентским слоганима. Морални компас је померен удесно, ка процедури. За то студенти нису одговорни. У свету се клатно померило удесно.
Ако су студенти епохално беспомоћни, нису ли онда они који их на то опомињу моралисти? “Остави антикапитализам, треба рушити коруптивну власт.” Премда опора, ова опомена звучи прилично реално у свету лишеном социјалне алтернативе. Студенти нису одговорни за властиту ампутирану другачију будућност. Нема алтернативног Берклија, Берлина и Сорбоне као 1968. Ампутација алтернативе је глобална, па је и у Србији генерацијско лишено аутентично новог социјалног почетка. Иако млади властита очекивања сматрају важним, њихова будућност не прекорачује садашњост старијих. Нема социјалног противљења синова очевима. Пад надстрешнице јесте био трагичан догађај, али не и историјска прекретница.
У студентским редовима нема подударања и кумулативног појачавања историјске прекретнице и формативног доба развоја, нема сукобљених вредности ни епохално преломног надржавног историјског догађаја. Профит за њих није грех нити им је црква назадна. Све се врти око уже антитезе између правде и корупције унутар нормализованог капитализма који по себи није непоштен. У новом склопу смисла вршњака и оно што је још неостварено јесте такође капитализам. Социјално ново није искочило из колосека старог. Ова непрекорачена граница социјалне критике није довољна за генерацијски пробој. Што, наравно, не значи да студентски отпор није важан покушај друге врсте.
Извор: Време
