Пише: Оливер Јанковић
Никакав пораз, или серија пораза не може умањити или укаљати величанствени крај величанствене спортске каријере и моменат када је Новак Ђоковић послије 24 гренд слем титуле и разних других нестварних бројки, освојио и (једино до тада недостајуће) олимпијско злато. То његово злато је, поред осталог, допринијело чињеници да су ОИ у Паризу 2024. до сада најуспјешније за српски спорт од када се, под заставом Србије самостално такмичи на олимпијадама.
Да се овосезонски Новаков резултат (4 ГС полуфинала, 1 освојени АТП турнир, 1 мастерс финале) десио на самом почетку, а не на самом крају каријере, био би на понос и част, а овако је још и више. Да је било који други тенисер на свијету (осим Синера и Алкараза) постигао овакав резултат ове сезоне (а није ни један) то би се бројало у врло успјешну сезону. Да је Звереву у Паризу, Де Минору у Лондону, Фрицу у Њујорку, могло бити да побједе Ђоковића на тим турнирима ове године, то би ове момке одвело у полуфинале великих турнира, и то би сматрали великим постигнућем, али Ђоковић је био бољи од њих. А што је најважније, и без ове овакве, апсолутно успјешне сезоне (сад ће напредовати на АТП листи међу првих 5) Новак Ђоковић има капитал пред српским навијачима и бројним фановима на свијету. Колики? Одавде до вјечности.
Kад год је побјеђивао, и ми смо са њим побјеђивали. Kад је освајао толике трофеје, и ми смо са њим постајали рекордери. Укратко, Новак је учинио да се на улазу у трећи миленијум, или на почетку 21. вијека, као његови сународници и навијачи осјећамо престижном или бар равноправном заједницом са другима (па и оним највећима) на цијелом свијету.
Послије 20. вијека разноразних народних страдања и потуцања од идеје до идеје, од грба до грба, српски народ је почетком овог вијека добио амблем побједничке препознатљивости. Добио је монету, не за поткусуривање и расправу, него за разумијевање коме све треба мјесто под сунцем, и каквим се све језиком људи споразумјевају. А језик побједе, упорности и умножавања Божијих дарова је нешто што сви људи разумију, и што је народ из кога долази овакав витез, уједно и твој народ.
Зато, благо среће и успјеха које је за нас сабрао Новак Ђоковић, не може се потрошити читавог овог вијека. Сваки наредни млади спортиста који ступа на свјетску позорницу, сваки припадник српског народа, али уопште свих народа који разумију Новаков језик као свој матерњи, увјек ће моћи да каже и да се ослони на домет који је постигао момак из Београда, потомак косовских Срба, изданак Црне Горе, син једне Хрватице… итд.
У том смислу, нека Новак ради шта хоће. Не игра више због домета него због свог осјећаја задовољства. А толико га је дао нама, да смо дужни да га подржимо од сада па док год излази на тениски терен. И то не онако, реда ради или против своје воље, него здушно, од срца. Биће љепши живот и нама и њему – до самог краја.
