Пише: Миодраг Лекић
Добар дан свима, посебно поздрављам организаторе и учеснике овог еминентног скупа који се пред бираном италијанском публиком одржава у амбијенту дивне римске базилике!
Велика ми је част и задовољство да учествујем на овом престижном скупу, обогаћеном тако лијепим и инспиративним насловом: “Краљица Јелена између историје и духовности”.
Историја и духовност били су два темељна стуба у животу краљице Јелене. Другим ријечима, она је сама слиједила и служила историји и духовности с преданошћу током читавог свог узорног живота.
Заправо, мало је личности код којих су се историја и духовност испреплели с таквом дубином и успјехом. Без изузетне духовности, краљица Јелена не би могла достићи историјске висине које јој се данас широко признају.
И овом приликом, овдје у Риму, присјећамо се личности која је већ за живота добијала димензије једне изузетне појаве која је заслужено одлазила у легенду. Сјећање на њен живот траје кроз вријеме, како комеморативним облицима, тако и сталним студијама која су посвећена њеном животу и дјелима.
Наиме, дјело краљице Јелене представља широко и фасцинантно поље истраживања, које обухвата различите дисциплине као што су историја, умјетност, поезија, медицина, музика, ботаника, фотографија и, прије свега, хуманизам.
Долазим на овај еминентан скуп из Црне Горе, родне земље црногорске принцезе и краљице Италије.
Ми Црногорци смо дубоко поносни на Јелену од Црне Горе, која је постала краљица велике и цивилизоване Италије, нашег сусједа с друге стране Јадрана. Упркос географској близини – истовремено одвојени и повезани водама Јадрана – наше стварности су историјски слиједиле и различите путеве, карактерисане различитим традицијама, обичајима и културама.
Име “Црна Гора”, које је у историји увијек изазивало извјесну мистериозну, романтичну знатижељу и привлачност, први пут су поменули Венецијанци, импресионирани високим тамним планинама које се величанствено уздижу изнад морске обале.
Јелена од Црне Горе рођена је и одрасла управо у планинском подручју, недалеко од мора, на Цетињу. Ради се о историјском срцу Црне Горе, мјесту које представља једно од великих симбола слободе на Балкану.
То је земља која се кроз вијекове никада није покорила турској власти, чак ни у периодима када је Османско царство доминирало великим дијелом Балкана, па и Европе.
Коријени Јелениног одрастања, образовања, духовности – у суштини, њене цјелокупне личности утемељени су у специфичној, херојској историји народа којем је припадала.
Јелена Петровић је рођена 1873. године, пет година прије него што је Црна Гора међународно призната као независна држава на Берлинском конгресу 1878. године.
Желио бих, истина кратко, истаћи неке значајне тренутке њеног дјетињства и младости који су допринијели формирању карактера црногорске принцезе Јелене.
Као што је већ поменуто, говоримо о историјском и етичком коду ратничког народа, посвећеног одбрани своје слободе и заштити хришћанске вјере.
Краљица Јелена припадала је династији Петровић, која је владала Црном Гором неколико вијекова. Већина чланова ове династије су као владике водили земљу и народ чинећи тако Црну Гору теократском државом специфичног карактера, дубоко подређену судбинској одбрани народа; нешто касније, власт је прешла у руке кнезова из исте породице Петровић, све док Црна Гора није постала краљевина.
Јеленин отац, Никола Петровић, био је први и посљедњи краљ Црне Горе.
Већина владара из династије Петровић, укључујући краља Николу, били су не само ратници већ и писци и пјесници. Никола Петровић, будући краљ Црне Горе, је студирао у Трсту и Паризу. Осим што је писао поезију и драмска дјела, написао је лирски драму “Балканска царица”, која је постигла успјех у Паризу и другим европским пријестоницама.
Међу Јелениним угледним прецима посебно се истиче владика Петар II Петровић Његош, признат као један од највећих словенских пјесника. У свом ремек-дјелу “Горски вијенац”, успио је сажети и дати значење борби свог малог народа за своју слободу, примарно уједињеног хришћанским вриједностима. Ово дјело сматра се “Илијадом” јужних Словена и преведено је на више свјетских језика.
Да бих илустровао слику црногорских владара, посебно краља Николе, оца краљице Јелене, цитираћу ријечи из говора грофа Карла Сфорце, великог протагониста италијанске спољне политике, у италијанском Сенату, марта 1921. год.
“Поштовани сенатори,
Првог марта преминуо је у Антибу краљ Никола од Црне Горе. С краљем Николом нестала је племенита фигура човјека који, због разноврсног богатства темперамента, подсјећа на наше велике Италијане из петнаестог вијека. Конспиратор, пјесник, драматичар, ратник, реалиста и идеалиста у исто вријеме – што се више вријеме удаљава, то ће се више појављивати као једна од најгенијалнијих фигура своје расе, коју је његов народ годинама видио као апсолутног првака националног осјећаја. Када су Аустријанци на сјеверу и Турци на југу држали његове сународнике под јармом, он је знао одржати живом у кутку земље којом је владао, бакљу вјере, независности и слободе…”
Чини ми се да је вриједило цитирати овај говор, очигледно у епском тону, изречен у италијанском Сенату посвећен оцу краљице Јелене.
Као врло млада, Јелена је свједочила историјским сценама малог, храброг народа наслиједивши тако, па и на примјеру свог оца, етику борбе за правду, слободу, солидарност и вјеру.
Када се Црна Гора, под вођством Николе, борила против Турака године 1876. је било много жртава. Рањеници су довођени у Цетиње добијајући у постојећим условима медицинску помоћ управо испред палате црногорског владара. Принцеза Јелена, са само четири године, била је свједок трагедије свог народа као и помоћи рањеним Црногорцима, с мајком Миленом на челу.
С искуствима попут ових у дјетињству, дакле и с примјером своје мајке, Јелена је формирала своју личност хуманисте. Касније је постала икона доброте и жртвовања што је показивала током цјелог свог живота.
Међу многим таквим примјерима посебно је запамћено њена племенита солидарност и жртвовање током земљотреса у Месини 1908. године, затим током Првог свјетског рата, када Јелена претворила Квиринале у болницу за лијечење рањених италијанских војника.
Трећа, или можда прва димензија дјетињства и младости Јелене, црногорске принцезе састојала се у вјерском образовању и дубокој посвећености хришћанским вриједностима, које су тумачене кроз православну вјеру и цркву хришћанства.
Јелена је крштена у Влашкој цркви у граду Цетињу, саграђеној око 1450. године и посвећеној Богородици.
Отац је одлучио да њен кум буде руски цар Александар II Романов. Цар је прихватио предлог и послао руског конзула из Дубровника, Александра Јорина, на Цетиње да у његово име обави крштење.
Ако је Јелена упознала православне хришћанске вриједности у Црној Гори, може се рећи да их је касније продубила током школовања у Русији.
Као што знамо, православна црква је кроз вијекове била душа “мајке Русије”. Може се рећи да је хришћанство не само имало средишњу улогу у духовном животу Русије, већ се временом развила и доктрина о “Трећем Риму”. Она је објашњавала како се историјски гледано Рим премјестио с Тибра на Босфор, да би затим Москва постала центар хришћанства. Но, то је већ једна друга и велика тема.
Из двора на Цетињу, Јелена је, у доби од десет година, отишла на школовање у Петроград. Она се образовала се у Смољном институту, установи организованој за принцезе и дјевојке из европских племићких породица, под покровитељством руске царице. У Петрограду је Јелена, поред развијања својих склоности ка сликарству, писању, страним језицима и архитектури, наставила да његује своју хришћанску вјеру.
Као што знамо, Јелена је упознала Виктора Емануела на отварању свјетске изложбе савременог сликарства у Венецији, у фебруару 1895. године. Они су се затим трајније зближили на балу у Русији, у мају 1896, поводом крунисања Николаја II за цара Русије. Управо тамо, на двору, током церемоније, Јелена је изговорила судбоносно “да”, чиме је обиљежен пут њене будућности.
У августу исте године, Виктор Емануел је стигао на краљевски двор на Цетиње, гдје је обављена вјеридба, уз све традиционалне хришћанске обреде и церемоније. Након славља у цетињској Биљарди, краљевска јахта “Савоја” испловила је из барске луке 19. октобра 1896. године, у правцу Италије, упловивши у Бари са славним младенцима. Јелена је, како су налагала италијанска правила, претходно прешла у католичку вјеру.
Ако је у Црној Гори Јелена већ усвојила идеал служења своме народу, исти идеал је наставила да живи у Италији, служећи својој другој домовини и италијанском народу. На исти начин, Јелена је усвојила и идеал “службенице божје” све у православној вјери, да би га потом наставила у католицизму.
У том смислу, Јеленин живот – некада православне црногорске принцезе, а потом католичке краљице Италије – представља хармоничан континуитет једне посебне хришћанке. Јелена је тако постала и оличење узвишене идеје екуменизма.
Управо зато, и данас овдје присутни писац Лућано Реголо у својој обимној књизи “Јелена” цитирао ријечи митрополита Амфилохија: “Јелена, која је као црногорска принцеза напустила православну вјеру да би прешла у католичанство и удала се за Виктора Емануела III, је била симбол блискости двије хришћанске конфесије.”
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Папа Јован Павле II, у контексту јубилеја 2000. године, изговорио је чувену реченицу: “Не може се дисати као хришћани – рекао бих још више, као католици – само једним плућним крилом; морају се имати оба плућна крила, источно и западно.”
Ова изјава може се сматрати важном тачком пута који желимо заједно да слиједимо. Узвишеним путем екуменизма. Вјероватно захваљујући божјем дару, Јелена је цијели свој живот живјела дишући и носећи у себи снагу оба плућна крила хришћанства – православног и католичког.
Дозволите ми да на крају издвојим три посебне епизоде које додатно осликавају личност краљице Јелене.
Прва.
Краљица Италије нашла се врло брзо у земљотресом разореној Месини. Многе драматичне сцене дјеловања “краљице болничарке” забиљежене су у књигама и уџбеницима историје. Али постоји још једна, рјеђе помињана, из тог периода.
Наиме, у водама Медитерана, недалеко од Месине, тих драматичних дана су се налазили два руска ратна брода. На молбу за помоћ у евакуацији несрећних људи, адмирал је одговорио да имају тачно одређену руту коју не могу мијењати без одобрења руског Министарства одбране.
Историчари биљеже да су у једном тренутку и морнари видјели краљицу Јелену како се пење на брод “Славија”, затим обраћајући се на руском језику адмиралу Ливтинову сљедећим ријечима: “Господине адмирале, не обраћам вам као краљица Италије, нити као принцеза Црне Горе. Обраћа вам се жена која вас, у име човјечности, моли да одмах превезете ове несрећне, тешко рањене људе у Напуљ.”
Када је у Петроград стигла вијест о овој сцени, а нарочито о изговореним ријечима, брзо је одлучено да брод “Славија” и други ратни брод у близини одмах исплове с рањеницима према Напуљу.
Друга епизода тиче се хапшења и смјене Мусолинија 26. јула 1943. године, након гласања о неповјерењу Великог фашистичког савјета. Када је Мусолини дошао код краља “на аудијенцију”, није знао да се припрема његово хапшење. Краљица Јелена је гледала кроз прозор док је командант карабињера, у дворишту њихове виле, хапсио Мусолинија.
Многи историчари потврђују да је краљица Јелена, упркос својим отвореним антипатијама према Мусолинију, на неки начин прекорила свог супруга, краља Италије зато што је хапшење извршено у њиховој кући, кршећи тако правила гостопримства.
Касније објашњење ове епизоде унутар породице Савоја било је: “Јелена је у многим стварима остала Црногорка” (наведено у тексту “Elena di Savoia” аутора Рената Барнескија).
И на самом крају, једна сцена коју бих оцјенио и дирљивом, везана за посљедње путовање бродом краљице Јелене, тада у статусу избјеглице, из Египта ка Француској. Прије него што се повукла у бродску кабину, рекла је својој гувернанти:
“Ако заспем, а будемо пролазили близу италијанске обале, пробуди ме, желим да видим свјетла Сицилије.”
Упркос неправдама судбине у посљедњим фазама живота, краљица Јелена никада није јавно изражавала огорченост, нити је тражила помоћ од било кога. Сцене попут поменуте на броду, док је пролазила поред Месине, Сицилије, Италије чија је краљица била готово пола вијека, остале су дио њене интиме. И животне судбине коју је поносно носила цјелог живота.
Не можемо до краја знати шта је све чинило њену интиму, нити шта је пролазило кроз ум италијанске краљице док је, у последњој фази живота, увијек обучена у црно, пролазила сама, често у шетњи, улицама Монпељеа.
Да ли су то била сјећања на Цетиње и Петроград, или на вољену Италију. Оно што знамо јесте да су је становници Монпељеа на посљедњем испраћају поздравили ријечима: Adieu, bonne dame noire! (Збогом велика дамо у црнини).
Оно што знамо јесте и да је управо из Монпељеа потекла иницијатива да се краљица Јелена прогласи светицом.
У међувремену, та иницијатива све је више јачала, добијајући и формалне токове у Ватикану када је започела процедура одуке о беатификацији Јелене Савојске.
Ево и на овом престижном римском скупу, године 2025. који између осталих организује Ватикански универзитет и Комитет за беатификацију краљице Јелене, се предузимају нови кораци ка остварењу тог циља.
Ми у Црној Гори све то пратимо с великим интересовањем, дубоко поносни да црногорска ћерка, рођена Цетињанка, и сада, пост мортем, добија висока признања. Па и дивни homage која смо могли чути и данас.
С нашом надом да ће италијанска краљица, црногорска принцеза, која је угледала свјетлост живота у Црној Гори, гдје је одрасла и стекла своје прво образовање, ускоро добити заслужену беатификацију.
Због тога смо дубоко захвални Италији и њеним грађанима што нису заборавили своју краљицу, посебно црквеним институцијама на великом поштовању према духовности Јелене и њеној оданости принципима хуманизма и хришћанских вриједности.
