Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Роман Квака 22 Џозефа Хелера заузима јединствено мјесто у књижевности XX вијека, јер истовремено припада и пољу антиратне сатире и домену филозофског промишљања о структури људске егзистенције. Сâм наслов постао је метафора која је одавно превазишла оквире књижевног текста, ушавши у свакодневни говор као ознака за парадоксалне ситуације у којима појединац не може да пронађе излаз из мреже контрадикторних услова. У гротескном кључу, Хелер је приказао логику војне бирократије, језику дао обрисе карикатуралне рационалности која се претвара у оружје апсурда. Ипак, трајна снага његове визије не исцрпљује се у критици рата као машинерије бесмисла; оно што Кваку 22 чини заувијек актуелном јесте спознаја да се парадокс на којем почива не односи само на војни контекст, него да одражава сâму структуру модерног живота. Она постаје парадигма савременог човјека, симбол затвореног поретка у којем су све могућности дјеловања већ унапријед неутралисане унутрашњом антилогиком система.
У средишту романа стоји парадоксална одредба: војник који је изгубио разум може, по сили прописа, бити ослобођен дужности летјења, али сâм чин захтијевања тог ослобођења свједочи о његовој разумности и тиме поништава могућност избављења. Таква кружна логика далеко надилази димензију комичне досјетке; она постаје метафизички симптом затворености система, огледало поретка у којем се закон одржава искључиво кроз властито самопотврђивање. Правила, која би према својој номиналној сврси требало да унесу ред и смисао у људско постојање, у Хелеровој визији откривају властиту перверзију: умјесто да уређују живот, она га деформишу, поништавајући његову стварну могућност. Егзистенција се, парадоксално, не гуши у хаосу, већ у претјераној регулацији, у бесконачном умножавању норми које се представљају као заштита, а заправо постају оруђе парализе. На тај начин настаје простор апсурда, у којем се човјеково кретање не зауставља спољашњом силом, већ унутрашњим механизмима система који се самопотврђује. Драматична иронија састоји се у томе да се управо оно што је требало да штити и осмишљава живот претвара у његову пријетњу, у инструмент његове неутрализације. Хелерова визија овдје се приближава кафкијанском пејзажу, гдје закон губи свој оријентир и постаје самосврховита сила, затворена у властиту формалност. Као код Кафке, и у Кваки 22 закон, умјесто да буде израз рационалног поретка, постаје симбол бесконачне загонетке: он се не може оспорити, јер се утемељује у самоме себи, нити му се може у потпуности приступити, јер се увијек повлачи иза вела властите антилогике. Човјек, стијешњен у том кругу, постаје свједок апсурда у којем се нормативност изродила у негацију живота, а закон, умјесто заштите, постаје парадигма његове онтолошке угрожености.
Проф. др Радоје В. Шошкић: Пут ка Другоме – „Човјек слон“ и „Стрејтова прича“ Дејвида Линча
Филозофски сагледано, Хелерова визија апсурда може се довести у дијалог са Камијевим промишљањем, али уз битан заокрет. Код Камија, апсурд се рађа из трагичног раскорака између неугасиве људске потребе за смислом и нијемости свијета који на ту потребу не одговара. Хелер, међутим, показује да апсурд не настаје из ћутања космоса, већ из пренаглашене говорљивости институција. Човјека не притиска тишина универзума, него бучна рационалност система, хиперартикулисани језик закона, наредби и прописа који се представљају као неупитни. У том смислу, Хелер стоји ближе Фукоовом схватању моћи, оној дифузној мрежи дискурса која не дјелује првенствено путем силе, него кроз невидљиви поредак правила која производе субјекте и обликују њихову послушност. Квака 22 стога постаје фигура те затворене логике, апорија у којој се свако кретање већ унапријед бива ухваћено у мрежу системских претпоставки.
Премда је роман утемељен у искуству Другог свјетског рата, његова стварна филозофска снага почива на универзалности структуре коју разоткрива. Савремени човјек, премјештен у пејзаж глобалног капитализма и дигиталних мрежа, наставља да пребива у модификацијама исте логике. На површини, наше доба се представља као простор неслућене еманципације: слободе избора, слободе кретања, слободе изражавања. Но, те слободе неријетко се показују као условљене и самопоништавајуће, јер су увијек већ уграђене у систем који их неутрализује. Тражити сигурност значи ући у бесконачну економску петљу у којој се сигурност вјечно одгађа, увијек обећавана, никада остварена. Тежити аутентичности значи потчинити се кодовима и нормама које унапријед прописују како аутентичност треба да изгледа. Чак и чин слободног говора у дигиталном простору, ономе што се представља као савремени еквивалент јавног форума, подразумијева пристанак на невидљиве механизме надзора, филтрирања и алгоритамског усмјеравања. Тако се савремени човјек препознаје у Хелеровом апсурду: што се више отвара хоризонт слободе, то гушће постаје ткање правила које слободу претварају у њену властиту карикатуру.
У сваком од ових случајева понавља се темељна логика кваке 22: што снажније човјек тежи ослобођењу, то се нераскидивије заплиће у мрежу која му сâмо ослобођење онемогућава. Парадокс се не јавља више тек као инцидентна неправилност унутар система, него као његов саморазумљиви модус операнди. Отуда се отвара оно што бисмо могли назвати бирократијом свакодневног живота, гдје се поредак не појављује више као спољашња и насилна сила, већ се интернализује као механизам који обликује сâму структуру наших жеља и изборâ. Привид слободе постаје средство њене неутрализације: човјек бира управо онако како му је допуштено да бира, креће се унутар координата које су већ унапријед предодређене. У том смислу, Хелерово дјело превазилази свој историјски оквир и испоставља се као антиципација каснијих теорија о постдисциплинарном друштву, у којем се граница између слободе и контроле брише, а некадашња супротност претвара у двосмислено јединство. Слобода се тада показује као софистицирана форма контроле, а контрола као суштински облик усмјеравања слободе — зачарани круг у којем се субјект никада не ослобађа, већ само дубље утапа у властиту апорију.
Питање које се неумитно поставља јесте: како се појединац може оријентисати према логици која сваку могућност дјеловања већ у зачетку поништава? Простор кваке 22 не допушта неутралност; свака одлука унапријед је увучена у мрежу парадокса, сваки покушај излаза бива враћен у круг из којег је потекао. Јосариан, Хелеров јунак, стоји пред хоризонтом у којем традиционалне парадигме понашања губе свако значење: ни херојска жртва, ни пасивна послушност не представљају стварну алтернативу, будући да обоје учвршћују логику апсурда. Хероизам, у мјери у којој се остварује унутар задатих правила, остаје само продужетак исте антилогике; послушност је, пак, њено прећутно прихватање. Преостаје једино радикални раскид – одбацивање сâме игре, одрицање од учешћа у поретку који се сâм потврђује и самим тим онемогућава сваку истинску унутрашњу слободу.
Проф. др Радоје В. Шошкић: Пут ка Другоме – „Човјек слон“ и „Стрејтова прича“ Дејвида Линча
Јосарианов бијег, који би се површно могао протумачити као кукавичлук, открива се као егзистенцијални чин пар еxцелленце. Он не бјежи од одговорности, већ од антилогике која сâму одговорност претвара у средство самоуништења. Његово одустајање не значи напуштање дужности, него разарање онтолошке затворености кваке 22, раскид са логиком која истину о човјеку своди на пуку функцију система. У том гесту Хелер открива парадокс слободе: она не настаје као дар или награда, нити је могуће пронаћи у оквирима поретка, већ се рађа тек када се оспори легитимитет његових основних претпоставки. Слобода је, дакле, акт негације, догађај отпора који превазилази правила игре, свједочанство да се истинска трансценденција може догодити једино изван граница затвореног универзума.
Такав избор неизбјежно призива Камијеву мисао о побуни. У Миту о Сизифу Ками истиче да је први чин слободе рећи „не“ бесмислу свијета, а то „не“ отвара простор за ново, другачије постојање. Но, док је код Камија побуна усмјерена ка нијемом и индиферентном космосу који не даје одговоре, код Хелера побуна је уперена против институционалног апсурда, против самоодрживе логике људских конструкција које опонашају рационалност, а заправо почивају на сопственом порицању. Јосарианово „не“ није метафизичко, већ политичко-егзистенцијално: оно је усмјерено ка структурама моћи које парадокс користе као оружје одржања. Из тога произилази кључна филозофска поука: слобода се не може разумјети као правни статус, привилегија или повластица коју човјек прима од спољашњег ауторитета. Она није резултат компромиса са поретком, већ егзистенцијални став, начин постојања који се заснива на одбијању саучесништва у апсурду. Тек у тој негативности, у том одлучном непристајању на логику антилогике, отвара се простор за аутентичан облик постојања.
У том смислу, Хелерово дјело надмашује границе сатире и књижевне ироније, нудећи не само естетски ужитак, већ и озбиљну филозофску поуку — да се апсурд не може надвладати пуким прилагођавањем његовим правилима нити тражењем излаза унутар његове властите антилогике, јер управо та антилогика почива на способности да у себе укључи и оправда свако могуће понашање. Једини начин да му се одузме моћ јесте његово разоткривање: раскринкавање парадокса као парадокса, показивање да оно што се представља као законитост и рационални поредак заправо почива на самопорицању. Но, раскринкавање сâмо по себи није довољно; оно мора бити праћено егзистенцијалним чином одбијања, чином којим човјек престаје да признаје ваљаност претпоставки које га држе заробљеним. Тек у том споју критичког увида и егзистенцијалног непристајања рађа се простор за слободу.
