Пише: Иво Андрић
Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик.
Мало слободна даха.
(Београд, 1973)
