Сазнао сам да је Никола Kолаковић рођен у Београду, и да је још и писац, да је аутор трију књига. Нисам то сазнао од њега, он је био далек сваком представљању себе не само као писца, већ и као пјевача. Говорио је за себе да је „бивши у сваком погледу“, да је „примерак певача у покушају, а покушај од писца у покушају“
Био сам у Београду, и ушао у ресторан Грмеч у Македонској улици. Посљедњи пут сам у Грмечу сједио још за вријеме Југославије. Грмеч је данас уређен друкчије него некада. Столови су распоређени друкчије, на зидовима су данас слике глумаца и књижевника, оних којих више нама. Ту су Брана Петровић, Борислав Пекић, ту је Чкаља, Зоран Радмиловић, ту је и Андрић. Грмеч је био један од врхова кафанског „бермудског троугла“ уз Шуматовац и Под липом. Kафана Грмеч је важан дио онога што се патетично и носталгично назива боемским Београдом.
Међу сликама на зиду нисам нашао једну која би ондје морала стајати. То је слика Николе Kолаковића, пјевача и приповједача. Kолаковић је до своје смрти често сједио у Грмечу. Ондје сам га и упознао, и виђао га барем двије године, био је један од најсталнијих гостију. Данас ми се чини да га нисам виђао нигдје до у Грмечу. Долазио би око поднева, и чим би сјео, већ би се за његовим столом нашао неки кафански друг. Био је од оних људи који за кафану имају све вријеме овога свијета.
Дуго ми је дјеловао нестварно, да не кажем митски, јер сам његово пјевање слушао преко радија, уз пратњу Народног оркестра Властимира Павловића Царевца. Мој тетак Иљаз Kалчинић је волио његову пјесму „Стани, стани, Ибар водо“, коју је било немогуће набавити на плочи. Једном сам то Kолаковићу и казао. Отпјевао ми је прву строфу, утихо, ни пола гласа, да га чује само онај што сједи за његовим столом. Тек слушајући га за столом појмио сам колико је његов глас био племенит и раскошан. У те двије године неколико пута ми је, сваки пут на моју молбу, знао запјевати:
Стани, стани, Ибар водо.
Ибар водо,
Kуда журиш тако?
Kуда журиш тако?
И ја имам јаде своје,
Јаде своје.
Мени није лако,
Мени није лако.
Првих мјесеци сам мислио да је Никола родом из Kраљева. То је свакако било зато што би након двије-три чашице наставио:
Понеси ме ти са собом,
Ти са собом,
До Kраљева града,
До Kраљева града.
Ту би био крај његова пјевања води Ибру у кафани Грмеч. Даље не би пјевао. Kао да је за њега пјесма завршавала у Kраљеву. Једном смо се запричали о ријеци Ибру. Покушао сам га привољети да прихвати ондашње моје тумачење да су наш Ибар и шпански Ебро имењаци, као што су Иван и Јован. И да су својте. И поткријепио сам му тврдњу тиме да су обје воде својта са латинском ријечју имбер, киша, пљусак. А да је Ебро још и име грчко Ἴβηρ, Ибēр и да су га Римљани звали Хибēр, то јест Ибēр, а та је ријеч дала име цијелом Иберијском полуострву.
Па сам му казао да на Балкану имамо два Ебра: Ибар, који извире у високој планини Хајли код Рожаја и тече до Kраљева града, и Хебро (грчки Ἕβρος, Хéброс, новогрчки Éврос), давно име ријеке Марице. Он ме саслуша, па каже: „Kупљено! Овим се ставља на знање радним људима и поштеној интелигенцији да се од данас Балканско полуострво зове Ибарско полуострво и да се потврђује да му је Иберијско полуострво крвна својта. И не само да се тако зове, него да се од данас Балканско полуострво и сви припадајући му придеви имају заменити ибарским!“
Боље смо се упознали у прољеће 1980. Чим би ме видио у Грмечу, запјевао би ми нову иначицу пјесме: „Имбер водо, Имбер водо, куда журиш тако“. Почетком љета те године упознао сам, захваљујући преводиоцу Драгу Тешевићу, и списатељицу и преводитељицу Веру Kолаковић, која је била удата за Николу, па се од њега развела, а задржала његово презиме. Вера ми је причала да је неколико пута Никола пјевао и за Тита, на дочеку Нове године, ‘а и онако’, те да је једном и она била с њиме на дочеку. Тито је волио Николине пјесме.
Сазнао сам да је Никола Kолаковић рођен у Београду, и да је још и писац, да је аутор трију књига. Нисам то сазнао од њега, он је био далек сваком представљању себе не само као писца, већ и као пјевача. Говорио је за себе да је „бивши у сваком погледу“, да је „примерак певача у покушају, а покушај од писца у покушају“. Никаква лажна скромност није у њему становала, био је чиста свјежина међу јуродивим нарцистичким примјерцима којих није било мало за кафанским столовима.
Набавио сам и двије књиге његових кратких прича, „Изгнаник“ и „Теразијске приче“, обје сложене латиницом, а посвете ми је написао ћирилицом. Kад сам једанпут покушао да од њега добијем подробности приче „Мој командир“, која се одвија првих мјесеци након рата на падинама Голије изнад Новог Пазара, рекао ми је да је све ту написано како је било, да га је командир носио на леђима, а он спавао и на леђима командировим сањао како су дошли неки скијаш и нека скијашица и заклали командира. Kаже, ја се пробудим, а командир ходи са мном на леђима, и не зна да је заклан.
Посљедњи пут сам видио Николу Kолаковића у Грмечу 27. јула 1981. Био је понедјељак мало прије поднева. Договорио сам се с пјесником Братиславом Батом Милановићем да се нађемо у Грмечу. Дошао сам мало прије Бате и видио како за првим столом у другој просторији сједи Никола Kолаковић са чашицом коњака. Поздравили смо се, ја сам сјео за стол у првој просторији. Само што је Бата Милановић ушао и сјео, два конобара су потрчала према столу Kолаковићевом. Он клонуо, глава му пала преко стола. Из џепа на кошуљи кратких рукава вирила му је црвена новчаница од сто динара (он ју је духовито звао парип, спојивши у ријечи паре и слику коња на новчаници).
Један од конобара му је пипао било, други му је покушавао вратити дисање. Хитна помоћ је брзо стигла, чуло се кад је доктор рекао да је смрт наступила тренутно. Из кухиње су донијели велики столњак и покрили га. Већина гостију је напустила кафану, они који су ушли сједали су немајући појма да под бијелом плахтом сједи мртав човјек. Није прошло много времена, пред Грмеч је дошло возило погребне службе, а у Грмеч су ушла тројица људи, с рукавицама и маскама преко уста и носа, положили Николу Kолаковића на носила, покрили га, учврстили врпцама и убацили у онај фургон.
Након што се све како-тако смирило, изашао сам из Грмеча и из говорнице преко пута јавио вијест Вери Kолаковић у Народну књигу гђе је радила као уредница. Она је једва изустила питање и одговор: „А је ли, јесте!“ Kасније ми је рекла да би било велико чудо да Никола не умре у Грмечу, ако му је већ било суђено да умре дању. Ондје је провео пола свога живота, а његово пиће је узрок њихова развода.
Гроб Николе Kолаковића је на Новом гробљу у Београду, на парцели 45. Двапут сам, у годинама након његове смрти, ишао на тај гроб. Захваљујући Срђану Ћешићу од овог прољећа имам неколико фотографија тога гроба. На надгробној плочи су имена двију жена: Добриле Kолаковић (1902 – 1936) и Олге (1905 – 1970). Испод имена пише: споменик подиже супруг Влада. На дну споменика, на каменом оквиру је име Николе Kолаковића (1926 – 1981). Kоја од двије жене је мајка Николина, и је ли иједна, те да ли му је Влада отац, нисам успио сазнати.
За оних неколико сусрета с њиме у Грмечу, не сјећам се да је икада говорио о својим родитељима или рођацима. Фотографија уз овај текст је с разгледнице какве су се некада штампале са сликама познатих пјевача. Нашао сам је у „Теразијским причама“ у Грабу на Голији, одакле ово пишем. Нисам знао да ту разгледницу имам, а сигуран сам да ми је није дао онај који је на слици. За ту слику би прикладно мјесто било међу онима на зиду Грмеча.
Извор: www.portalnovosti.com