Пише: Филип Драговић
Кад се у Црној Гори узбурка политичка вода, неки одмах помисле на промјене, реформе и „нову енергију“. Други, искуснији у читању политичких слика, одмах виде – старе играче који поново излазе на терен. Данас, ту слику, колико год била непријатна, чине два добро позната лика: Мило Ђукановић и Александар Вучић.
Један би да сруши власт и врати своју. Други би да преусмјери пажњу са сопствених проблема. А обојица, како изгледа, имају заједнички циљ – да Црну Гору увуку у нови талас нестабилности.
Ђукановић: Повратак у старом стилу
Бивши господар свих црногорских политичких токова добро зна да у мирној, уређеној и према ЕУ оријентисаној Црној Гори нема много простора за његов „камбек“. Али у хаосу? О, ту је његов терен.
Не ради се само о политичкој сујети. Ради се о опстанку. И не, није ово теорија завјере, већ чињеница да око његовог имена годинама кружи све већи обруч оптужби – од локалних злоупотреба до међународних афера. Афера „Телеком“, гдје је амерички SEC јасно прозвао „високе црногорске званичнике“ у контексту мита, само је једна од карика у ланцу који се, чини се, полако затеже.
У таквој ситуацији, најбоља одбрана није тишина – него бука. Бука у институцијама, на улицама, у медијима. Бука која одвлачи пажњу и одлаже сваки покушај системског суочавања са насљеђем три деценије власти.
А, како се види и из недавно „свечаног“ увлачења скулптуре Павла Ђуришића у црквени простор, под светлом рефлектора и камера, политички симболи се бирају срачунато – као да су дио сценографије за повратак на политичку бину.
Вучић: Сусјед са планом
А шта је с друге стране границе? Тамо, Александар Вучић, чију власт у Србији већ мјесецима тресе улица – а све је почело „падом надстрешнице“ и погибијом 15 људи. Али испод те надстрешнице испливала је трулеж система, сви нагомилани проблеми – од изборних злоупотреба, разуларене корупције, све до еруптивног незадовољства због ауторитарног стила управљања.
Вучићу је хитно потребно да пажња ЕУ склизне са Србије на неку другу кризу. И шта је боље од мале, али геополитички видљиве Црне Горе? Тамо гдје се може подгријати прича о подјелама, о „угроженом српском народу“, о неправдама које траже „заштиту из Београда“.
И није случајно што се у том пакету пажљиво користе и „поклони“ који изгледају као културни или историјски гестови, али у суштини функционишу као политички тројански коњи. Скулптура Ђуришића је у том смислу више од бронзаног лика – то је сигнал, порука и провокација, све у једном.
Али ту није крај. Њему нимало не одговара да у непосредном окружењу постоји држава која брже од Србије хита ка ЕУ, и то уз учешће неких српских политичара из Црне Горе који нису под његовом потпуном контролом. У Вучићевом свијету, свака прича о успјеху мора бити под строгим патронатом Београда – иначе је пријетња.
Стара школа политичког партнерства
И тако, два човјека који само формално не дијеле исти ”политички брод”, заправо плове у истом правцу. Мука их је спојила. Мотиви су различити, али методе познате: медијске хаубице, политички притисци, „инсајдерске“ драме у институцијама, пажљиво дозиране националне тензије…
А у тој режији, не треба заборавити ни старог креатора ријалити-политичких дестабилизација – Бебу Поповића. Човјека који је годинама мајсторски ”мешао” медијску прашину и политичке интриге, и који је већ био кључна спона у афери „државни удар“ у Црној Гори 2016. године.
У овој представи, Ђукановић и Вучић нису глумци – они су продуценти. Они финансирају сцену, одобравају сценарио, бирају термин и публику. Поповић је тај који режира сваки кадар, темпира улазак и излазак актера, креира драмске заплете и одлучује кад ће се завјеса на тренутак спустити, а кад ће се подићи за „кулминацију“. Глумце за главне и споредне улоге ангажују по његовој режији, а публика – грађани – добија улазнице без могућности да бира хоће ли уопште ући у салу.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Знају они да Црна Гора није само држава, него и савршена табла за регионалну шаховску партију. Знају и да криза овдје има два ефекта: успорава европски пут Подгорице и ствара утисак да је „балканска нестабилност“ хронична болест – дакле, да нико није бољи од других.
Цијена игре
Проблем је што такве игре имају једног губитника – грађане. Институције, већ крхке, постају таоци, економија трпи због политичке климе, а интеграције у ЕУ се одлажу у недоглед. Јавни простор пуне дневне афере и инсинуације, док стварни проблеми остају гурани под тепих.
И тако, у политичком кабареу који воде стари знанци, публика није само гледалац – већ и жртва представе. А излаз из сале? Чини се, тренутно закључан.
