Пише: Бојан Јовановић
Побуне младих против ауторитета старих и тежње старих да упркос оспоравању припадника нове генерације задрже свој неупитни статус добијале су током људске историје различите видове. У свом радикалном виду ово неразуевање тематизовано је у оквиру познатих митова о богу који прождире своју децу и чланова колектива који убијају своје старе. Међутим, неразумевање није само међугенерацијско већ и у овиру саме генерације, што се показало у односу младих према према сопственој култури
Сложена психолошка реалност човека одвија се као динамичан процес у којем упоредо са њеним свесним постоји и њен несвесни аспект. Њихова међузависност се огледа у чињеници да иако дубински егзистирају и као самосталне структуре, несвесни садржаји преко снова, говора и поступака долазе до свести. Разликујући у несвесном његов дубљи колекивни од индивидуалног аспекта, уочавамо да су форматизоване структуре несвесног претпоставка овладавања језиком, а да су конкретни садржаји несвесног везани првенствено за индивидуално лично искуство. Деловањем механизма потискивања, као цензорске функције свесног, ти искуствени садржаји се маргинализују и постају делови несвесног који се ослобађају приликом сневања.
Будући да у време спавања попуштају репресивни механизми везани за инстанцу ега и суперега, потиснути садржаји преобликовани логиком ониричке имагинације постају доступни сневачевој свести. На идентичан начин функционише и социо-културна реалност колектива, која неповољне садржаје маргинализује, али им допушта да постоје на њеној маргини као њена својеврсна алтернатива. На тој маргини као екрану реалности доступне свести чланова колектива, испољавају се у креативним формама културе потискивани садржаји.
Културу као и друштво одликује принцип репресије који потискује и не допушта да део стеченог искуства дође до изражаја у контексту доминантног обрасца и потврди се као чинилац друштвено свесног. Потиснуто и отуђено искуство постаје друштвено несвесно, али тај потиснути део карактерише изузетни набој који постаје креативно значајан потенцијал за појединце као индивидуалне ствараоце или за припаднике одређене поткултуре.
Овај увид у начин човековог психолошког и социо-културног функционисања, осветљава разлику између маргинализације и маргинализма. За разлику од маргинализације појединца, групе или одређених искуства, који се као друштвено и културно непожељни искључују, маргинализам као теоријски приступ или начина размишљања доприноси разумевању маргиналних искустава и идентитета у ширем друштвеном и културном контексту и адекватном сагледавању њихових вредности. Разматрање поткултура с антрополошког становишта је маргинализам који омогућује адекватније сагледавање искустава култура младих и откривање њихове животне перспективе у циљу разумевања ширег социо-културног процеса ослобађања и стварања културних садржаја на маргини и њихове рецепције у оквиру доминантне културе.
Од поткултуре до наткултуре
Успостављање одређеног традиционалног обрасца културе, који је у модерном друштву добио форму културног обрасца, само је делимично остварење креативног потенцијала једног друштва. Упоредив са језиком који се говором само ограничено користи, тај потенцијал је знатно већи од датих могућности у његовом различитом испољавању. Уколико није адекватно усмерен ка културном развоју у оквиру постојећег доминантног обрасца, онда се он остварује на друге и другачије начине на његовој маргини добијајући одређене социопатолошке или поткултурне облике. Показује се да су поткултуре биле одговор на упитно егзистенцијално стање младих који су изван доминантне културе, трагањем за одговором на упитност свог постојања, стварали свој идентитет.
Генерацијско неразумевање између припадника старих и младих чланова друштва постајало је одувек. Старији су истицали важност својих животних ставова и правила које млади нису прихватали јер су желели да живе сопствене животе, остваре свој идентитет и буду ослобођени од очекивања које су стари имали од њих.
Постојећи ауторитет као препреку на путу да сходно својим потребама преобликују стварност, млади су, решавањем Едиповог комплекса, настојали су превазиђу и уклоне. Побуне младих против ауторитета старих и тежње старих да упркос оспоравању припадника нове генерације задрже свој неупитни статус добијале су током људске историје различите видове. У свом радикалном виду ово неразумевање тематизовано је у оквиру познатих митова о богу који прождире своју децу и чланова колектива који убијају своје старе. Међутим, неразумевање није само међугенерацијско већ и у оквиру саме генерације, што је се показало и у оквиру саме генерације на примеру односа младих према према сопственој култури. Они који нису умели и могли да адекватно примене већ утврђено одређење поткултура, показали су да не разумеју себе.
Премда са дубоким културним коренима, поткултуре су феномен модерне западноевропске културе младих у двадесетом веку. Ту културу појединих група младих насталу на маргини друштва и официјелне доминантне културе одликују посебни обрасци понашања, естетске представе, моралне и вредносне норме, којима се они разликују од припадника своје шире друштвене заједнице. Изглед, спољашња обележја и музика су битни чиниоци њиховог идентитета. Имплицитни критички однос према доминантној култури заснован на незадовољству као субверзивном набоју, припадници поткултуре исказује супротстављањем официјелној култури због чега и добијају контракултурни предзнак.
Прелазни карактер
Изван границе доминантне културе, заправо често уз саму њену ивицу, одвијају се значајни процеси превирања и културне осмозе садржаја одвојених непрелазним границама. Периферија живота је увек у перманентном лиминалном (маргиналном) стању у односу на уобичајену социо-културну реалност. Поткултуре младих настале у простору стварања сопственог идентитета, су резултат процеса прелазне фазе у којој се искуство другачијих културних садржаја, често преузетих са маргина живота, јавља као начин формирања новог животног стила.
Уколико је тежња ка дистанцирању од уобичајених, едукацијом сугерираних вредности, чин сепарације, онда се и бројни облици поткултура могу протумачити и разумети карактеристикама супротстављених правилима уобичајеног, свакодневног живота. Релације су антиструктуралне, неиздиференциране, егалитарне, непосредне, нерационалне и везане за периферију уобичајеног живота, на којој је и израженија тежња симболичких елемената ка дивљем расту.
Дивље форме културе
Већ и летимичан поглед на појаве савремене поткултуре откривају као извесну константу дивљи начин мишљења. Осим “дивље књижевности”, у жанровски врло разуђеним изражајним облицима који су већ постали предмет разноврсних анализа, свакодневно се сусрећемо и са »дивљим насељима«, »дивљим понашањем«, „дивљом трговином“, „дивљим браковима“ и сл. Наведеним облицима дивљег мишљења својствена је извесна природност у настанку и развоју која се одвија независно, што ће рећи и у супротности од већ постојећих социо-културних законитости, што не значи да ове изражајне форме немају своје законе. јер се иза привидне хаотичности наслућује иманентна логика дивљег бујања усаглашена са елементарним и највиталнијим критеријумима животног опстанка. За разлику од експлицитних закона културног развоја који претходе сваком поступку, актери дивљег облика мишљења иако не настоје да логички консеквентно и јасно дефинишу правила свог понашања, поседују врло развијени осећај о томе како да их се придржавају и како да их не прекрше.
Могло би се рећи да форме дивљег мишљења настају на маргинама савремене културе користећи још неосвојен или истрошеношћу културних образаца ослобођен простор за креативно опредмећење постојећих могућности.
Бројни облици дивљег мишљења и изражавања могли би се упоредити са растињем дивљих трава које успевају на оном граничном подручју између живота и смрти, између природе и културе. У сектору између две сфере, он се опажа и скреће на себе пажњу захваљујући постојећој култури, али своје постојање дугује, првенствено, снази саме дивље природе, којој је култура само могућа алтернатива. Његова виталност се огледа у готово неисцрпној имагинативној снази за преобликовањем и рециклирањем постојећих и одбачених елемената са ђубришта једне цивилизације у нову целину и спремности за прилагођавањем на увек нове околности условљене савременом градском културом.
Постмодерно доба
После битника, хипика, шминкера, панкера, долази време постмодерне у којој индивидуализам постаје битно обележје појединаца који су свој идентитет стварали од елемената везаних за искуство појединачних познатих поткултура. Поткултурна искуства су део културног наслеђа чији су елементи значајни првенствено за појединца који их је могао користити за формирање сопственог идентитета. Постмодерно време релативизовало је значај групног идентитета.
Иако без изражених колективних поткултурних манифестација, појединци су се окупљали у групе, попут навијача, али без изграђених стилских већ само са амблематским одликама. Припадност таквој групи био је препознатљив знак клуба који је новом племену давао визуелни идентитет. Младићи у граду постају опседнути припадношћу тој групи и задовољствима које налази у маси. За појединце навијање постаје занимање, опсесија и начин живота. Данашњи навијачи су својеврсни наследници некадашњих урбаних банди, које су омогућавале појединцима да припадањем групи и њеном активношћу потврђују свој идентитет.
Технолошке могућности
И док су као појединци бирали друштвену маргину, данашње технологије су им омогућиле да се формално обједињују у групе на друштвеним мрежама, фејсбуку, твитеру, иксу, а да делују као припадници једне наткултуре. У тој реалности се по свом интересовању обједињују гејмери, фанови инфлуенсера, а скривено делују хејтери које подржавају или оспоравају њихови истомишљеници.
Упркос битно промењеним околностима потребу за обједињавањем у групе са извесним поткултурним обележјима људи задовољавају на различите начине. Тако су се јавили и фригани и хипстери. Фригани, чији назив је сложеница од речи „free“ – слободан и „vegan“- вегетаријанац који не користи животиње за исхрану и експлоатацију, су припадници схватања да протест против данашњег капиталистичког начина хиперпродукције хране која се великом делом баца, треба изражавати минималном потрошњом ресурса, ограниченим учешћем у владајућој економији и враћање у употребу бачене хране. Свој антиконзумеристички и антикапиталистички став испољавају претраживањем контејнера са одбаченом храном, као и алтернативним односом према основним постулатима капиталистичке економије избором да буду незапослени, да се баве герилским баштованством у парковима и као сквотери бесправно се усељавају у напуштене куће.
Сквотери имају дугу традицију, а назив потиче од пионира у Северној Америци који су без дозволе и неплаћањем пореза насељавали удаљене крајеве земље.
Овим називом се означавају припадници друштвеног покрета, од шездесетих година 20. века који су као бескућници налазили смештај бесправним усељењем у неки празан, напуштен и власнички неодређен простор. Било да је начин преживљавања или политички чин, сквотери одбијањем да плаћају станарину исказују критички став према стицању профита издавањем стана. Основно људско право да се има кров над главом не сме бити наплаћивано и доступно само онима који имају новац.
Хипстери су припадници савремене поткултуре који, рођени крајем 20. века потичу из урбаних средина и припадници су средње или више класе. Иако су овим именом називани припадници покрета младих белаца који су усвојили понашање и културу црначких џез музичара четрдесетих и педесетих година 20. века, савремене хипстере карактеришу либерални политички ставови, слушањем алтернативне музике, вегетаријанска или веганска исхрана, ношење старомодне и половне одеће купљене на бувљацима или комисионима, пуштена брада и тетоважа на телу. Добију на значење у другој деценији 21. века, али не желећи да се одреде према манифестним карактеристикама, негирају свој идентитет.
Извор: Печат
