Piše: Vladimir Đukanović
Zamislite da se dve imperije, jedna sa sindromom birokratske iscrpljenosti, druga sa hroničnim deficitom i vojno-industrijskim sindromom, nađu oči u oči za istim stolom. Ne za večerom, nego za stolom prekrivenim protokolima, floskulama i obostranom sumnjom. Trgovinski sporazum između SAD i EU nije samo trgovinski. On je mapa moći. On je pregovaranje o tome ko će sutra određivati standarde veštačke inteligencije, sastav pilećih nagetsa i ko sme da izgradi baterijsku fabriku gde i kako želi. Sve ostalo su fusnote.
Evropa dolazi u te pregovore bez energije, i bukvalno i metaforički. Nakon što su isključili ruski gas, sada se greju na američki LNG, koji im stiže sa 7.000 kilometara udaljenosti po ceni lojalnosti. Amerika, s druge strane, u ekonomskom ratu sa Kinom, pokušava da sebi obezbedi rezervnu industrijsku bazu. Evropa, sa lukom, bez kajmaka. Nije ni čudo što trgovinski razgovori više liče na psihoterapiju propalih brakova nego na racionalno usklađivanje interesa.
Sporazum koji se kuva više ne nosi ime TTIP, to je sad psovka u Briselu. Umesto toga, imamo radne grupe, pododbore, transatlantske savete, pa i nešto što se zove „Inicijativa za trgovinsku i tehnološku saradnju“. Zvanično, sve je to zbog „zajedničkih vrednosti“ i „demokratije“. Nezvanično Evropa pokušava da spreči da je Amerika pojede za doručak, a Amerika pokušava da spreči da Evropa zaspi tokom sastanka. Rezultat je 15:0, to jest od sada će se za uvoz evropske robe u Ameriku plaćati 15% carine, a za američku u Evropu 0%. To nije samo trgovinski promašaj za 450 miliona Evropljana, već samo nastavak niza poniženja koje im je predsednik Tramp nametnuo od početka svog mandata.
Spinovanje priče da je 15% bolje od 30%, kojim je Tramp pretio pre ponižavajućeg potpisa, je sada parodija na društvenim mrežama. I ne samo to, Evropa je zakucala energetski ekser u svoj ekonomski kovčeg obavezujući se da će kupiti $750 milijardi američkih skupih energenata do 2028. godine. Takođe će morati u istom periodu da investira $600 milijardi, svidelo im se to ili ne. Sve je to ispisano na stranici Bele Kuće, gde se Tramp sa pravom hvali pred planetom. A što da ne kada je postigao ono što nijedan američki lider nije pre njega u modernom dobu: ispravio nefer trgovinski odnos između SAD i EU. Evropljani neće moći birokratski da sprečavaju ulazak američke robe u Evropu, već će u tom slučaju biti sudski gonjeni. I šta mislite ko će te sporove dobijati?
Sporazum se sada pakuje kroz mikro-pravila: standardizacija punjača za električna vozila, izvoz kritičnih sirovina, digitalna regulativa, prava korisnika na internetu, klasifikacija AI modela. Zašto? Zato što su se velike ideje, poput potpunog otvaranja tržišta, razbile o realnost. Evropski farmeri ne žele američke GMO proizvode. Američke tehnološke kompanije ne žele evropske GDPR standarde. Evropske vojne kompanije žele da EU troši na oružje, ali da ne mora sve da kupuje iz Amerike. A američki Senat želi sve, ali pod uslovom da to ne liči na bilo šta što je potpisao Obama. Tramp je osigurao da će Ameri u svakoj oblasti imati prednost. Pokušaj svakog američkog lidera nakon njega da ovo vrati na staro će naići na glasački kolaps.
Jedna od tačaka sukoba je digitalna dominacija. Evropa pokušava da uvede Digital Markets Act i Digital Services Act, zakone koji pokušavaju da obuzdaju moć Amazona, Gugla, i Fejsbuka. Amerika to vidi kao napad na svoje nacionalne šampione. Rezultat? Beskrajne žalbe, lobiranja, pretnje carinama i tajna pisma u kojima se EU preti „odmazdom“ ako se usudi da pokvari biznis model Silikonske doline. A onda iz Brisela dolazi odgovor: „mi samo štitimo građane“. Do sad. Sada će američke usluge, koje masovno koristimo, imati još veću dominaciju. Ko je kriv Evropi što Amerika investira nekoliko puta više u startape godišnje, što stimulišu mlade da investiraju, dok Evropa i dalje traži način kako da babama poveća penziju. Rezultat ta dva pristupa je sada pred nama.
Istraživanja jasno govore da je evropski socijalni model neodrživ. Bio je moguć dok su evropski automobili uvoženi u SAD po carinskoj stopi od 2,5% a američki trpeli carinu od 10%. Bili su mogući dok je Francuska eksploatisala zemlje Sahela. Sada je ekonomski cunami izbio sve evropske adute iz ruke i pitanje je odakle će novac doći za sve što Evropa mora da proguta u sledećih nekoliko godina. Odakle će doći $850 milijardi godišnje za investicije koje predlaže Mario Dragi, što je 4-5% evropske ekonomije? Odakle će doći novac za ukrajinsko oružje koje će kupovati od SAD i slati u ratnu zonu? Odakle će doći novac za novi trgovinski odnos sa SAD koji će Stari kontinent koštati od 0,3 do 0,5% BDP-a svake godine? Pa doći će iz masovnih socijalnih programa – za nezaposlenost, za penzije, za zdravstvo i za školstvo.
Evropljani neće biti racionalni i prihvatiti surove promene i prilagoditi se novom svetu gde evropske „vrednosti“ ne vrede pišljivoga boba. Demonstracije, štrajkovi i socijalni nemiri su ono što čeka Evropu u godinama pred nama. Para će biti sve manje, i kao svaki put do sada u Evropi tražiće se tradicionalno Jevropsko rešenje: ksenofobija. Krivac će biti neka marginalna grupa na koju će sva krivica evropskih političara biti svaljena. Sve će „teoretski“ sročiti ulickani evropski intelektualci kao što su radili pre sto godina formirajući dve zločinačke političke ideologije: komunizam i fašizam. Nemoć Evrope da se izbori sa svojim istorijskim i kulturološkim demonima će ponovo ovladati i rešenja će biti jugoslovenska, dakle glupa i surova.
Srbija? Naravno da će nas sve ovo pogoditi. Mi ćemo morati da se prilagodimo, a da nas niko ništa ne pita. Ako želite da prodajete softver u Evropi, moraćete da imate AI modul koji zadovoljava nove EU direktive. Ako uvozite električne automobile, moraćete da pratite sporazume o poreklu baterija. I sve to, naravno, uz obaveznu proveru da niste slučajno sarađivali sa kineskim firmama koje se nalaze na „crnoj listi“. Koja lista? Ona koja se menja svake dve nedelje, u zavisnosti koji politički šizofrenik nije na Mikonosu nego je svratio do Brisela da obnovi ugovor od 12.000 evra mesečno.
Kao što rekoh mnogo puta ranije, carine su potez nemoći. Nemaš konkurentan proizvod i moraš da potegneš za političkim potezima kako bi korigovao svoju nemoć. Na duge staze to je prazna priča koja je usmerena ka Kini. Ta komunistička država je bila osetljiva pre nekoliko decenija, kada im je ekonomija bila oko 1% svetske. Sada, kada kontrolišu skoro petinu svetske ekonomije, i 30% svetske proizvodnje, ta borba će biti protiv ekonomskih vetrenjača. Dovoljno je da pogledate šta je Kina uradila u auto industriji da vam bude jasno da ih je nemoguće zaustaviti. U poslednje dve decenije Kina je odbila svaki diktat sa Zapada a u isto vreme ekonomski rasla kao ni jedna država u istoriji. Model i poruka svetu su jasni: ne slušaj Zapad i dobro ćeš proći, slušaj ih i najebaćeš. Poseta evropskih zvaničnika Kini prošle nedelje je jasna demonstracija odnosa snaga. Samit koji je planiran da traje dva dana je skraćen na nekoliko sati jer većina kineskih zvničnika nije imala šta da razgovara sa Ursulinom ekipom. Evropljani su otišli su sa repom među nogama dok su mediji uredno zataškali ponižavajuću posetu.
Evropa je sada opkoljena sa četiri strane: SAD, Kina i Rusija i EU birokratija. Odnosi su značajno pogoršani sa ove tri moćne države. A EU birokratija melje slepo, bez snage da vidi šta se valja iza brega. Slojevi vlasti se akumuliraju kadrovima za koje nema mesta u tržišnoj utakmici. Da vam prevedem: u Briselu sede nesposobni ideolozi propalih politika. Poslovno okruženje je sve uže, zakoni sve stroži a tržište sve siromašnije. Dok se u komunističkoj Kini novac prebacuje putem njihovih društvenih mreža, u Evropi moraš babine gaće da pošalješ na testiranje da bi prebacio detetu pare za stan i hranu. Hmmmm, da li je u skoroj evropskoj istoriji postajala zajednica naroda koja se okupila oko ideje zajedništva a na kraju izgorela u vihoru birokratskog rata? Ne znam da li vi Jugosloveni imate odgovora da to pitanje.
Izvor: Fejsbučenje
