Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću Petar Ristanović smatra da je sporazum Kosova i Crne Gore o razmeni arhivske građe više simbolična poruka nego suštinski značajan korak za istraživanje ratnih zločina. Za Kosovo onlajn ocenjuje da ta saradnja ima prvenstveno političku dimenziju i da šalje poruku o „bliskosti Albanaca iz Crne Gore i sa Kosova“.
Kosovo i Crna Gora potpisali su sporazum o predaji arhivske građe Institutu za ratne zločine na Kosovu. Sporazum su, u Crnoj Gori, potpisali izvršni direktor Instituta Adem Hetemi i crnogorski ministar za ljudska i manjinska prava Fatmir Đeka.
Ristanović objašnjava da je teško pretpostaviti šta bi sa crnogorske strane moglo biti značajno za istraživanje ratnih zločina.
„Na osnovu dostupnih informacija ne znamo o kakvoj se tačno građi radi. Jedino što je pomenuto jeste da je reč o materijalu Radio-televizije Crne Gore, a teško je pretpostaviti šta bi tu moglo biti značajno za istraživanje ratnih zločina. Zbog toga verujem da je u pitanju više jedan simbolički gest nego da će to doneti neke konkretne rezultate koji su suštinski bitni za istraživanje ove teme“, kaže on.
Dodaje da sama saradnja ima prvenstveno političku dimenziju i šalje poruku o „bliskosti Albanaca iz Crne Gore sa institucijama na Kosovu“.
„Vidimo da su potpisivanju prisustvovali albanski predstavnici u crnogorskoj vlasti i čini mi se da je ona na jednom nižem nivou i da ima za cilj da ukaže na bliskost Albanaca iz Crne Gore i Albanaca sa Kosova. Pitanje je do kakvog konkretnog rezultata može da se dođe, da li se u Podgorici nalazi išta značajno što bi moglo da bude od koristi albanskim institucijama koje se bave istraživanjem zločina. Ja iskreno sumnjam – možda nešto iz dokumentacije službi bezbednosti, ali zaista ne verujem da će do razmene takve građe ikada doći“, navodi on.
Upoređujući saradnju Kosova sa Memorijalnim centrom u Srebrenici, navodi da se i tu radi o selektivnom pristupu.
„Memorijalni centar se bavi isključivo zločinima koje su počinile srpske snage, a i albanska strana se isključivo bavi istraživanjem zločina koje su počinili Srbi na Kosovu i Metohiji. Na osnovu njihovog dosadašnjeg rada vidljivo je da ih apsolutno ne zanimaju neupitni zločini koje je počinila albanska strana, tako da postoji jedna bliskost sa ljudima iz Memorijalnog centra u Srebrenici u pogledu na istoriju i na to šta treba proučavati. Otuda i ta saradnja“, objašnjava naš sagovornik.
Komentarišući insistiranje Albanaca sa Kosova na tužbi za genocid protiv Srbije, Ristanović kaže da je reč o temi koja se stalno reciklira u domaćoj javnosti, bez stvarne težine.
„To je, čini mi se, više tema za prikupljanje političkih poena u njihovoj javnosti. Činjenica je da takva optužba ne bi prošla ni pred jednim međunarodnim sudom, pogotovo danas, kada sud u Hagu gubi kredibilitet zbog svega što se događa u vezi sa Palestinom“, ističe on.
Ristanović smatra da Srbija treba da zauzme aktivniji pristup kada je reč o sopstvenim arhivima i istraživanju događaja na Kosovu posle 1990. godine.
„Srbija bi trebalo da podstiče istraživače, da usmeri znatno više sredstava kako bi se bavili temom Kosova i Metohije, pogotovo događajima nakon 1990. godine, što je za sada prilično neistraženo. Takođe bi bilo dobro, čak neophodno, da Srbija otvori arhivske fondove, prvenstveno vojske, policije i službi bezbednosti. Imamo situaciju da veliki broj ličnosti koje su bile uticajne u OVK danas imaju kultni status na Kosovu. Naše službe bezbednosti sigurno poseduju gomilu dokumentacije o tim licima, ali ona je nedostupna istraživačima, tako da je pisanje ozbiljnih biografija jednostavno nemoguće“, zaključuje Ristanović.
Izvor: Kosovo Onlajn
