Научни сарадник Института за српску културу у Лепосавићу Петар Ристановић сматра да је споразум Косова и Црне Горе о размени архивске грађе више симболична порука него суштински значајан корак за истраживање ратних злочина. За Косово онлајн оцењује да та сарадња има првенствено политичку димензију и да шаље поруку о „блискости Албанаца из Црне Горе и са Косова“.
Косово и Црна Гора потписали су споразум о предаји архивске грађе Институту за ратне злочине на Косову. Споразум су, у Црној Гори, потписали извршни директор Института Адем Хетеми и црногорски министар за људска и мањинска права Фатмир Ђека.
Ристановић објашњава да је тешко претпоставити шта би са црногорске стране могло бити значајно за истраживање ратних злочина.
„На основу доступних информација не знамо о каквој се тачно грађи ради. Једино што је поменуто јесте да је реч о материјалу Радио-телевизије Црне Горе, а тешко је претпоставити шта би ту могло бити значајно за истраживање ратних злочина. Због тога верујем да је у питању више један симболички гест него да ће то донети неке конкретне резултате који су суштински битни за истраживање ове теме“, каже он.
Додаје да сама сарадња има првенствено политичку димензију и шаље поруку о „блискости Албанаца из Црне Горе са институцијама на Косову“.
„Видимо да су потписивању присуствовали албански представници у црногорској власти и чини ми се да је она на једном нижем нивоу и да има за циљ да укаже на блискост Албанаца из Црне Горе и Албанаца са Косова. Питање је до каквог конкретног резултата може да се дође, да ли се у Подгорици налази ишта значајно што би могло да буде од користи албанским институцијама које се баве истраживањем злочина. Ја искрено сумњам – можда нешто из документације служби безбедности, али заиста не верујем да ће до размене такве грађе икада доћи“, наводи он.
Упоређујући сарадњу Косова са Меморијалним центром у Сребреници, наводи да се и ту ради о селективном приступу.
„Меморијални центар се бави искључиво злочинима које су починиле српске снаге, а и албанска страна се искључиво бави истраживањем злочина које су починили Срби на Косову и Метохији. На основу њиховог досадашњег рада видљиво је да их апсолутно не занимају неупитни злочини које је починила албанска страна, тако да постоји једна блискост са људима из Меморијалног центра у Сребреници у погледу на историју и на то шта треба проучавати. Отуда и та сарадња“, објашњава наш саговорник.
Коментаришући инсистирање Албанаца са Косова на тужби за геноцид против Србије, Ристановић каже да је реч о теми која се стално рециклира у домаћој јавности, без стварне тежине.
„То је, чини ми се, више тема за прикупљање политичких поена у њиховој јавности. Чињеница је да таква оптужба не би прошла ни пред једним међународним судом, поготово данас, када суд у Хагу губи кредибилитет због свега што се догађа у вези са Палестином“, истиче он.
Ристановић сматра да Србија треба да заузме активнији приступ када је реч о сопственим архивима и истраживању догађаја на Косову после 1990. године.
„Србија би требало да подстиче истраживаче, да усмери знатно више средстава како би се бавили темом Косова и Метохије, поготово догађајима након 1990. године, што је за сада прилично неистражено. Такође би било добро, чак неопходно, да Србија отвори архивске фондове, првенствено војске, полиције и служби безбедности. Имамо ситуацију да велики број личности које су биле утицајне у ОВК данас имају култни статус на Косову. Наше службе безбедности сигурно поседују гомилу документације о тим лицима, али она је недоступна истраживачима, тако да је писање озбиљних биографија једноставно немогуће“, закључује Ристановић.
Извор: Косово Онлајн
