Пише: Елис Бекташ
Темељни проблем с југоносталгијом лежи у томе што ови мамлази и који пате и наричу за том творевином немају памети да схвате барем три битна момента. Прво, не схваћају да је Југославија била повијесно динамична државноправна творевина која је мијењала не само своју форму већ и свој садржај, и да је стварана, живјела и крепала у складу са датошћу историјског тренутка, што ће рећи да није исто патити за Југославијом прије устава из седамдесетчетврте, Југославијом након Брозове селидбе на ахирет и Југославијом између та два догађаја, да не спомињемо бројне друге Југославије.
Друго, такви мамлази и тутумраци не схваћају да је оно за чим они пате данас живље и снажније него икад у повијести, само што су њима ките омекшале или им неки други проблем сексуалне инсуфицијенције пријечи да то увиде. Хоћу рећи, културну размјену имате, метрополе размјењују позоришне представе, локални филмски фестивали изгледају као мала Пула, а фармерке можете купит на сваком ћошку, не морате се јебават по Понте Росу за усране вранглерке.
Треће и најважније, мамлази и тутумраци не схваћају по чем је то Југославија одиста имала неку вриједност, а сад ћу вам ја рећи шта је то.
Има томе и двадесет година како ме је мој пријатељ Ђорђе одвео на некакву представу у Београду, у којој је наступала и бескрајно љупка и шармантна Есма Реџепова. На бину је изашла у хаљини скројеној од југословенске тробојке, оне са петокраком, па овако казала публици
– У овој сам хаљини ја певала пред милион људи на светском сабору Цигана у Индији.
Онда јој се једна суза откинула из ока и скотрљала низ лице које је зрачило добротом и благошћу. А ја сам схватио да, ако је због нечег вриједила та Југославија, онда је вриједила зато што је нама Циганима, без обзира да ли смо то постали рођењем или личним избором, пружила макар и краткотрајну илузију да се можемо надати еманципацији.
Нажалост, већина је одабрала да буде сачињена од конститутиваца, мада су по рођењу Бога питај шта. Југославија је онда, неспремна на толику количину историјске самобитности, изневјерила и конститутивце и себе саму. Данас једни за њом наричу, а други јој јебу матер у матери, показујући тако да су и једни и други најобичнији билмези и будалетине.
Само се ми Цигани умијемо сјећати те земље на прави начин, што ће рећи са захвалношћу на илузорном обећању боље будућности и са опростом какав дугујемо рахметлијама.
