У политичком и медијском подземљу Црне Горе, ничу личности које би се, да живе у неком од романа Франца Кафке или Џозефа Хелера, савршено уклопиле у хаотични свијет параноје, опсесије и апсурда. Али Црна Гора, нажалост, није роман.
И када људи попут “каријерних дипломата” Жељка Перовића и Миодрага Влаховића крену у лов на “унутрашње непријатеље”, оно што добијемо није литература, већ политичка хистерија у најгрубљем облику.
Мета имају пуно, ипак чини се, “најомиљенија” је ректор Универзитета Црне Горе, проф. др Владимир Божовић.
Перовић: Инквизитор у дипломатском одјелу
Бивши дипломата, а сада стални паничар и теоретичар апокалипсе, Жељко Перовић је у једном дугачком, квазианалитичком тексту на “Антени М” развио опсесију ректором Универзитета Црне Горе Владимиром Божовићем до нивоа ријетко виђеног у модерној публицистици. У тексту набијеном антизападним паранојама, Вучићевим духовима и вјечитим “сновима о Великој Србији”, Перовић све своје фрустрације, губитке и носталгије утапа у једну замишљену заверу на чијем је врху – ректор.
Он Божовића проглашава архитектом “руско-српске анексије Црне Горе”, спајајући при томе академске скупове, геополитичке процесе, потписане меморандуме и замишљене империје у једну апокалиптичну визију у којој је сваки потез супротан његовим личним ставовима – издаја, окупација и национална катастрофа.
Свако ко се не уклапа у његову “визију Црне Горе”, а ко при томе носи титулу, функцију или утицај, одмах постаје дио завјере. И то не било какве – него завјере у којој се уједињују хиперсоничне ракете, Српска православна црква, руски агенти, Сава Ковачевић, Орбан, па чак и Бечић. Сви, али баш сви, раде против Жељка.
Влаховић: Бриселски доушник из њемачког речника
И кад помислимо да не може даље – ево и бившег “тајмаут” министра Миодрага Влаховића, човјека који је “политички хохштаплер” у најпотпунијем значењу те њемачке ријечи. Влаховић се, сасвим у складу са својом надуваном дипломатском прошлошћу и карактеристичним арогантним патосом, обратио ни мање ни више него Европској Универзитетској Асоцијацији, оптужујући ректора Божовића за “дефамације, дехуманизације и медијски линч” политичких противника.
Као да је ЕУА локални одбор ДПС-а, дужан да реагује на сваки хировити твит или колумну која Влаховићу није легла на душу.
То што Божовић као ректор сарађује са институцијама које нису по вољи Влаховићу или америчким бирократама – за њега је, наравно, доказ “малигног утицаја Истока”. То што се у јавности брани од напада или пише полемички – за њега је “дехуманизација”. У ствари, све што Божовић уради, а што се не уклапа у Влаховићев свијет у којем је он и даље министар, и даље важан, и даље “позван у Брисел” – злочин је достојан међународне истраге.
А шта је заједничко овим опсесијама?
И Перовић и Влаховић дијеле исти синдром – потпуну немоћ да прихвате нову политичку и академску реалност. У тој немоћи, ректор Божовић им постаје симбол свега што не разумију, не контролишу и чега се боје. Он је, за њих, отјелотворење промјене коју не могу зауставити: Црне Горе која излази из оквира понављајуће мантре о “грађанској, секуларној држави” само онда кад им то политички одговара. Божовић, за разлику од њих, дјелује у институцијама, не пише памфлете и не шаље циркуларне пријаве по Бриселу. То их боли.
Ово није о ректору. Ово је о њима.
У свом такмичењу ко је више опседнут Владимиром Божовићем, Перовић и Влаховић откривају много више о себи него о њему. Откривају дубоку потребу да остану релевантни, да имају непријатеља, да нестанак сопственог утицаја прикрију лажном борбом за Црну Гору. Они не виде реформу, они виде “повратак руском свијету”; не виде научну сарадњу, виде “хибридни рат”; не виде човјека, виде пројекат.
А кад до тог нивоа дођеш – није у питању политика. У питању је терапија.
Извор: ИН4С
