Пише: Владимир Ђукановић
У неком другом времену, председник француске Макрон би можда био карикатура самог себе. Мали стасом који воли грандиозне говоре, салонске реформе и позирање у кошуљи без кравате док око њега гори империја. Јер то и јесте оно што се догодило: док су медији у Европи били заузети причом о климатским циљевима, дигиталним трансформацијама и „европској стратешкој аутономији“, Африка је кренула да затвара врата Паризу. Не тихо, већ јавно и одлучно.
Француска је у добром делу Африке била систем. Од краја колонијалне ере педесетих и шездесетих година, Париз је задржао кључне полуге моћи: војне базе, валуту (Франк ЦФА), политичке марионете и пословне договоре који би се данас назвали злочиначким. Али свет се променио. Афричка омладина, наоружана мобилним телефонима и информацијама које не долазе из Ле Монде-а, почела је да поставља питање: зашто још увек трпимо?
Одговор је дошао брзо.
Прво Мали, затим Централноафричка Република, па Буркина Фасо и Нигер. Свака земља са својом причом, али истим рефреном: паљба. Макрон је најпре игнорисао информације које су биле јасне. Затим је покушао да омаловажи црнце, што је већ традиција међу белим расистима. На крају је морао да се повуче. Био је то тихо оркестриран егзодус, али са јасним порукама које су одзвањале као шамар: Француска више није добродошла.
У Малију, француска војска се повукла 2022. након скоро десет година борбе против исламистичког тероризма. Мисија под називом „Barkhane“ била је замагљена реториком о безбедности, али многима у Малију је изгледала више као бесконачна окупација без резултата. Исламисти су били и даље присутни, а инфраструктура разорена. Када су се домаћи војници осоколили и преузели власт, захтевали су одлазак француских снага. Био је то први домино у низу под Макроновим успаваним оком. Више се брине шта ће му његова чудна супруга рећи и урадити него шта ће бити са првом европском републиком модерног доба.
У децембру исте године, Французи су напустили и Централноафричку Републику. У земљи богатој златом, дијамантима и дрветом, Париз је годинама контролисао ресурсе кроз локалне политичке олоше. Али када је руска Вагнер група почела да нуди безбедносну алтернативу, председник Тоуадера је заменио партнере. Француски војници су отишли, а руски инструктори дошли. Москва је добила простор који Париз није знао да брани. Године експлоатације без значајних инвестиција у инфраструктуру су унели презир у становништво. Пре неколико деценија било је лако држати слабо образоване у историјском мраку, али данас, уз модерну технологију, све је теже. Истина лако процури кроз јефтине кинеске телефоне у изолованим селима афричких држава.
Буркина Фасо је била следећа. После политичких преврата и пораста анти-француског расположења, нова власт је оптужила Макрона да „вређа читав афрички континент“. Посебно је бесмислена његова изјава да су афричке земље „заборавиле да захвале Француској“. Таква патерналистичка реторика била је кап која је прелила чашу. Војска Буркине Фасо је тражила да француски војници напусте земљу. И отишли су зато што више нису имали избора. Крај вековног силовања је коначно дошао.
Али најтежи ударац стигао је из Нигера. У јулу 2023. године, војни пуч је свргнуо француску пудлицу председника Базума. Нови режим је одмах затражио повлачење француских трупа и амбасадора. Макрон је покушао да демонстрира ауторитет, рекавши да „Француска не признаје пучисте“, али није прошло много, а француски авиони су евакуисали своје људе. До краја године, и Нигер је био изгубљен, то јест ослобођен. Француска штампа јасно рефлектује колонијалистичку подсвест ове труле цивилизације: „ Face au putsch et intimidations des militaires à Niamey, la France oppose une position de fermeté, аргуант qу’елле не рецоннаîт пас ле рéгиме… “ или у преводу: „Суочена с пучем и застрашивањем од стране војске у Ниамеју, Француска заузима чврст став, тврдећи да не признаје тај режим…“. Кога више занима став смрдљивих колонијалиста?
Уследила је тишина. Париз није знао како да реагује. У француском парламенту, 94 посланика потписало је писмо које је назвало афричку политику „потпуним неуспехом“. Није то био само пад утицаја, била је то институционална капитулација. „Нигер данас; Мали, ЦАР, Буркина Фасо јуче – сви одбацују Француску“, писало је у писму. Оно што је изостало у француском друштву је згражавање над оваквим ставовима. Европски фашисти, у свом старом стилу, збуњују познавање вина са етиком.
Макрон је покушао да редефинише пораз као „трансформацију“. У јануару 2024. најавио је смањење трупа у Габону, Сенегалу и Обали Слоноваче. У фебруару 2025. предао је последњу базу у Абиџану, задржавши симболичних 80 војника уз коментар да то није повлачење, већ „нови модел сарадње“. Афричка штампа је то дочекала грохотним смехом.
У Чаду, односи су се погоршали због инцидента у којем је француски војни лекар убио локалног младића. Масовни протести су захтевали раскид војног споразума, што је власт и учинила. Било је то још једно место где је француски утицај изгубио кредибилитет. Зашто? Ево само једног податка: према подацима Светске Банке око 89% становништва нема приступ електричној енергији. Упркос значајним природним ресурсима, које су Европљани деценијама експлоатисали, нису ни пишљиви боб реинвестирали у основну инфраструктуру земље. О улагању у образовање и друге друштвене потенцијале не вреди дискутовати, јер их нема.
Права симболика изнедрила се из Сенегала. Почетком 2025. године, нови председник је отворено рекао да „Француска мора скинути колено са афричког врата“. Убрзо након тога, Париз је био приморан да затвори своју базу у Rufisqueu. Није било фанфара, ни званичних опроштајних церемонија. Само расистичка тишина и понеки звиждук окупљене омладине.
Шта је заправо пропало? Макронов модел је покушао да створи утисак партнерства, али суштински није ништа постигао јер је фундаментално неморалан. Француске компаније су и даље контролисале ресурсе, војни контингенти су остајали присутни без реалне контроле локалних власти, а политичка реторика се није мењала. У доба друштвених мрежа, афричка омладина је схватила да не мора да трпи исто што и претходне генерације. Више их не занимају историјске заслуге неког Де Гола, ни остале празне приче: занима их посао, достојанство и суверенитет. За разлику од својих очева и дедова, могу да покажу прљавим колонијалистима средњи прст а да се не боје геноцида који је углавном следио. Камере јефтиних кинеских телефона су моћно оружје против свих дегенерика који се крију иза својих „развијених држава“ и њихових злих војних апарата. Млади у Африци су јасно дефинисали ко им је главни непријатељ: Европа.
Француска дипломатија је деценијама почивала на идеји да Африка не може без ње. Да ће француски језик, култура, и образовање остати вечни мост. То је била идиотска илузија. Многи афрички лидери који су студирали у Паризу сада шаљу своју децу у Истанбул или Шангај. Француске школе се затварају. Француски језик се потискује, што је исправно, а са њим и утицај. Ово су фантастичне вести за напаћени континент који је највише патио под колонијалистичком чизмом. Идеја да ће малобројна елита пити Château Lafite, док се популација силује, често буквално, умире пред нашим очима. Технологија је сахранила оно што армија филозофа, писаца, уметника, бораца за људска права и других лезилебовића није могла.
Најтрагичније од свега је то што Макрон није разумео да је крај почео оног тренутка када је покушао да игру колонијализма претвори у ПР вежбу. Посетио је Африку више пута, држао говоре о „новом партнерству“, али није понудио ништа конкретно. У међувремену, афричке економије су наставиле да стагнирају под утицајем експлоататорских уговора. Када је постало јасно да француско присуство не значи ни безбедност, ни развој, него само континуитет зависности, све се срушило.
Европски аналитичари сада говоре о „губитку меке моћи“ Француске. Али то је еуфемизам. У стварности, реч је о стратешком банкроту. Француска, земља која је деценијама обликовала афричке режиме, сада не може ни да задржи амбасадора у Ниамеу. И што је најзанимљивије, нико не жали због тога. Ниједна афричка држава није заплакала за Паризом. Напротив, многе су отворено славиле.
Социолошки гледано, ради се о генерацијском раскиду. Млада Африка не гледа на Француску као на узор, него на непријатеља. Гледа је као на реликт. А Макрон је, заједно са својом декадентном околином, симбол тог реликта. Док се он бави „дигиталном Европом“ и покушајем да НАТО реформише као „мозак на апаратима“, стварни свет му се распада под ногама. И што је најгоре, изгледа да ни сам то више не разуме.
Иронија је у томе што се Француска, колонијална сила која је вековима владала туђим територијама, сада повлачи као рањени аристократа , не зато што је поражена на бојном пољу, већ зато што је изгубила наратив. Не зато што се каје за своје злочиначке грехе, већ зато што су робови устали против робовласника. Нема великих прослава где се виоре заставе афричких држава, већ само потпиривање исламофобије и гурање тих етничких група у гета. Нема пљувања својих злочиначких дедова, већ само тихи жал за јефтиним рудама.
У школама широм Африке, деца данас уче историју у којој је Француска окупатор, а не ослободилац. И то је најбољи показатељ да је ера Françafrique заиста готова. Не под условима Париза, него под условима оних који су деценијама ћутали, који сада кликћу лајкове и тако дан за даном сахрањују један од најодвратнијих наратива у историји човечанства: да је белац биолошки надмоћан над црнцем.
Посебан ударац Макрону је чињеница да су афричке земље које су протерале Француску уједно и оне које су имале најдужу и најинтимнију везу с Паризом. То нису биле удаљене колоније, то су биле „привилеговане сфере утицаја“. Нигер, Мали, Буркина Фасо, ЦАР: све земље у којима је Париз годинама бирао лидере, обликовао буџете и креирао образовне системе (то јест непостојање истих). И све су се одрекле те „привилегије“ без носталгије.
Ни француска јавност није остала имуна. Док се део елите пита „где смо погрешили“, радикална десница користи афрички колапс да би оправдала своју антиимигрантску реторику. Ако Африка више није под контролом, поручују, онда ће њени људи доћи код нас. Не него где ће да дођу? На Балкан? Повлачење из Африке се користи као гориво за унутрашњу политичку поларизацију. Макрон, који је желео да буде „лидер нове Европе“, сада је лидер без територије, без партнера и без јасног правца. Остаје на власти путем чисте техникалије уз најнижу подршку гласача у било којој демократској држави: 22%. Примаћете људе из Африке још деценијама. Зашто? Па зато им дугујете стотине милијарди колонијалне експлоатације.
Ако нешто остаје као поука из овог понижења, онда је то чињеница да силе које не разумеју динамику света 21. века немају право да се зову силама. Француска је играла игру из 20. века и изгубила у свету који више не признаје стару карту моћи. Макрон то још увек не разуме. Али млада Африка је коначно све сконтала.
Извор: Фејсбучење
