Piše: Oliver Janković
Nije se desilo. A sve što je veliko u njegov karijeri satkano je od događaja, koji su se uz Božiju pomoć i Novakovu odlučnost – zbili. Ne od želja i snova nego od onog ostvarenog. Koje je toliko posebno i intenzivno, da je i naše pojedinačne i kolektivne snove učinilo više nego stvarnim. Međutim, iz ovog sna su nas probudile povrede, Novakove godine, neki novi klinci i njihove „mutirane“ predispozicije.
Dobro, sve smo to znali, ali smo bili (makar ja) zaneseni čekanjem 25. GS titule. Međutim sudbina heroja postavila je granicu na 24. i to je Novakov kraj svih krajeva. Nema više! Da, očigledno je povrijeđen, ali to je činjenica proistekla iz jedne prethodne: da igra protiv jačih i mlađih. Da, bilo je dostojanstveno: tri GS polufinala ove sezone, i 14. polufinale u Vimbldonu (7. uzastopno).
Da, sve što je uradio vrijedno je divljenja i teško da će to iko ikada dostignuti. Ali ovo je kraj Novakovih velikih rezultata. Dobro je, i hvala Nebu, da smo konačno došli i do te spoznaje. Veliki podatak za 2025. i za čitav život i njegov i naš, onaj navijački. Novak – junak. Junak epohe.
Okrenemo li naslovnu rečenicu tako da je premetnemo oko ovog tirea, oko crtice, dobićemo još jednu važnu informaciju: Na kraju krajeva – zna se ko je kralj svih teniskih kraljeva. Jer u nedjelju, u finalu Vimbldona, dva prava junaka nove generacije igraju ili za četvrtu (Siner) ili za šestu (Alkaraz) Gren slem titulu u karijeri. Ko god od njih da pobjedi, moraće bar 6 ili 4 puta još toliko – kako bi se primakao tronu na kom je trenutno jedan jedini čovjek: Novak Đoković.
