Пише: Н. Јовановић
“Срамотно је да Голи оток и Свети Гргур још нису заштићени као важан дио баштине не само Хрватске већ и свијета. Позивамо Управу и Министарство културе и медија да кажу што се, ако ишта, од 2016. подузело ради заштите комплекса”, траже из Документе.
Поводом 76. годишњице доласка првих затвореника на Голи оток, Документа – Центар за суочавање с прошлошћу поново упозорава како комплекс у којему су затварани политички противници тадашњег режима већ деценијама пропада.
“Срамотно је да Голи оток и Свети Гргур још нису заштићени као важан дио културне баштине не само Републике Хрватске већ и свијета. Одлука о превентивној заштити од стране Управе за заштиту културне баштине, Конзерваторског одјела у Ријеци донесена је 2016. године. Позивамо Управу и Министарство културе и медија на објаву информације што се, ако ишта, од 2016. године подузело ради сталне заштите затворског комплекса”, траже из Документе.
Жртва Голог отока: Подржавам иницијативу, али гријех се не може откупити
“Желимо изразити поштовање према тисућама жртава психичке и физичке тортуре на Голом отоку, Св. Гргуру и другим логорима за преодгајање политичких затвореника и упозорити на значај суочавања са чињеницама о тим логорима у које су људи довођени без правичног суђења, наглашавају и подсјећају да је Голи оток од 1949. до 1956. године био логор за стварне и наводне присталице Стаљина“, подсјећају.
“Затвореници су довођени у логор без правичног суђења, често само на основу сумњи, без икаквих стварних доказа. Увјети у логору су били нехумани. Логораши су се суочавали са бруталним психо-физичким насиљем, жеђи, глади и болестима. Процјењује се да је на Голом отоку умрло готово 300 особа. По повратку са Голог отока, бивши затвореници и затворенице су праћени и најчешће нису могли доћи до запослења или напредовати у каријери, а њихове обитељи су тим искуством остајале трајно обиљежене”, закључују у Документи.
Подсјетимо, на та два отока интернирано је укупно 16.312 особа, од тога преко 13.000 особа на сами Голом отоку гдје су били заточени мушкарци. Св. Гргур је био женски дио логора, гдје су интерниране жене због политичких разлога, углавном повезаних с ИБ-ом. У том су логору владали још гори услови него на Голом отоку, па је 50-их напуштен те је данас на њему ловиште.
За разлику Св. Гргура, на Голом отоку је од друге половине 50-их до краја 80-их био затвор за млађе пунољетне криминалце који су тамо имали прилику да заврше неки занат, односно средњу школу. Након што је 1988. затворен, а 1989. напуштен, зграде затвора су девастиране и опљачкане, мјештани околних отока тамо напасају овце и козе, а пропадање се наставља до данас.
Извор: Портал Новости
